Јарилов дан слави се 23. лажитраве (априла) . Ово је један од битнијих родноверних празника.Јарилов и Мокочин дан су "делили годину" на два једнака дела.
Тешко је тачно дефинисати изглед и особине бога Јарила. Јарило се данас повезује са балтичко-словенским богом Рујевитом (Ружевидом), али и са Јаровитом (Геровитом). Геровит је био ратничко божанство, као и већина богова балтичко-словенског
пантеона. У његовом светилишту налазио се огроман штит прекривен златним листићима.
Атрибут Геровита било је и копље. На каменој плочи нађеној у Волгасту представљена
је људска фигура поред које се налази велико копље. Геровит би могао имати и седам глава,
као Рујевит, и могле би му, као и Рујевиту, приписати функције бога рата, срџбе, јарости, љутње. Међутим, он је истовремено и бог пролећа, лета и плодности.
Корен „јар” у Јариловом имену означава ватру, жестину и гнев. У граду Кореници на острву Рујан постојало је светилиште овог божанства, у коме се налазио огроман кип. Дански хроничар Саксо Граматик бележи: „Он је стајао у једном светилишту застртом двема црвеним завесама. То беше идол са седам глава, у десној руци джао је мач, а седам других мачева висе му о појасу. Струк му је дебљи но у човека. Био је толико висок, да му је владика
Абсалон, дижући се на прсте, једва могао дотаћи браду својом секирицом коју обично
уза се носаше.”
Седмоглави кип овог божанства показује да је Јарило соларно божанство повезано са седам летњих месеци, који на пролеће почињу лањитравом (априлом),а завршавају се на јесен
шумопадом (октобром). Одмах поред Јариловог (Рујевитовог) светилишта налазило се Поревитово. Поревитов кип имао је пет глава које би могле да симболизују пет
зимских месеци. Ово значи да је Поревит био хтонско божанство, насупрот Јарилу. Јарилов дан некад је обележаван управо у пролеће у месецу
лањитрави. Нетачност јулијанског календара и вези вежу Јарила за светог Ђорђа (Ђурђевдан) померају овај празник у месец цветањ (мај).
У јужнословенској митологији Јарило је представљен као младић изузетне лепоте који, обучен у бело, јаше белог коња. Јарилови дани су у пролеће, и они су у нашим крајевима симбол пролећног буђења природе, лета и плодности уопште. Међутим, постоји веровање да ратнички карактер Јарила није остао запамћен само на Балтику, него и код нас. О томе
сведоче народне песме из 19. века:
У пролеће или почетком лета у многим словенским земљама чак до 19. века одржаване су разне народне светковине у част бога Јарила. Певане су песме које су најављивале Јарилов повратак из далеке земље преко мора, повратак пролећа, плодности и успешну жетву која ће доћи. Прављене су лутке од сламе које су представљале Јарила и кићене венцима од зеленог
грања и пољског цвећа. Запамћено је много различитих обичаја и веровања везаних за Јарилов дан.
Венцима од зелених гранчица набраних вече пред празник кићени су врата и прозори на кућама и остајали су до следеће године. Велику важност има купање у реци пре изласка сунца као и спуштање лутке Јарила у реку у нади да ће обезбедити плодну и успешну годину. Сматра се да на овај дан делују разне зле силе, па су паљене велике ватре да би се отерало зло, а у исте сврхе правиле су се и велике бразде крижног облика око имања.
Наши народни обичаји везани за Ђурђевдан немају много тога заједничког за хришћанством, већ у њима видимо трагове некадашњег обележавања Јариловог празника. На овај дан се први пут користе биљке убране на Биљни петак. Вече пре празника у посуду са водом потапа се разно пролећно цвеће (здравац, дрен, грабеж...) и оставља се да одстоји испод ружиног грма. Сутрадан, рано ујутру, водом се умивају укућани да би били здрави, деца, да би била јака као дрен, а девојке да би се момци грабили око њих. Ово је први дан када почиње да се пије овчије млеко и једе јагњеће месо. Празник се некада обележавао читавог дана, а
посебно занимљиво било је вече када су прескакане ватре, паљене лиле, а млади дували у „дудуке” и обилазили село. О овоме пиче Милош Милојевић у књизи „Песме и обичаји укупног народа српског”:
„Када сви задувају у дудуке, подигне се такав урлек, писак, врисак, мумлање и бог те зна каквих ту гласова нема, једном речју урнебес такав да је страх божији то слушати. Све каламуре вашке, кучићи, пси, шпире, рундови, вижле итд. па чак и лисице и вуци и друга зверад по селу и ван овога заурлају; кокоши се разбуде и стане јих какот, гуске шиште итд. Да се не може преставити себи та безлаборност и смеса разних гласова. Овако дувајући обиђу девет пута око
села...” У наставку текста добијамо, можда, још једну потврду о ратничком карактеру Јарила: „Докле оваква чудновата галадба, шум, ларма, гунгула, громила итд. иде и ваља се, дотле у кући кућна старешина, која је остала сама од мушкиња код куће, вади сво оружје и чисти, а бело оштри. Често су Турци увече и на Ђурђевдан нападали на куће и отимали оружје од
Срба, јер су знали да се тада сво, па и оно сакривено, износи”.
Commenti