О учесталости употребе тзв “вулгарних” израза (псовки) у српском говорном језику, као и о бројности и метафоричности ових израза излишно је говорити. Услед учесталости употребе, право значење ових израза се губи. Они се чак не прихватају ни буквално, већ у свом метафоричком значењу. Анализом појединих метафора могли би доћи до разјашњења неких психолошких карактеристика народа српског, али оно што се готово по правилу занемарује (а од интереса је за овај текст) је њихово порекло. Ово говорим из разлога опште познате разноликост метафора које се употребљавају у тзв. “вулгарним” изразима што указује на веома велики креативни потенцијал како аутора тако и перципијента, а такође, не сме се изгубити из вида ни чињеница да је још Аристотел говорио да добра метафора представља “знак оригиналног генија, јер добра метафора повлачи интуитивну спознају сличности у несличним стварима”.Погрешно је стављати знак једнакости између правог и буквалног значења ових израза. Између њих, наравно, постоји одређена веза, али стављање знака једнакости између правог и буквалног значења тзв. “вулгарних” израза еквивалентно је стављању знака једнакости између копулације и мастурбације, што, признаћете, никако није исто. Прецизно тумачење појединих метафора захтева прилично обимно разматрање, тако да ћу се овде (због опширности теме и ограничености простора) задржати на разјашњењу значења “најгоре” псовке српског говорног језика.
Прво, неопходно је дефинисати најгору српску псовку. Иако по бројности и сликовитости псовке које се базирају на копулацији далеко превазилазе остале, нити једној од тзв. копулативних псовки не припада челно место по “грозности”. Дакле, све варијанте типа: ”Јебем ли ти дете у детету” (вероватно најморбиднија псовка) или “Јебем ли ти, да ти јебем, све да ти јебем, па по три пута” (вероватно најмасовнија псовка), не долазе у обзир. Било каква копулација ипак неће угрозити ваш живот. Оне, слажем се, могу бити итекако непријатне, посебно ако су усмерене ка вашој индивидуи, а ви сами немате одговарајуће сексуалне преференце. Ипак, од тога се не умире.
Време је рећи, најгора и најодвратнија српска псовке је "НЕ СЕРИ", и то баш у императивном облику, а не у неком другог (типа “не сери?” или “сереш?”,...). Замислите себе као особу у којој се остварује овај императивни исказ. Далеко горе од сваког природног или противприродног блудничења са вашом индивидуом. Колико год, горе поменути израз звучао сасвим јасно, конкретно и разумљиво, он у себи крије огроман метафизички потенцијал који нам површним посматрањем не улази у видокруг. Кренимо редом.Шта је то срање? Срање је (скоро)свакодневна радња коју узрокује проток енергије кроз организам. Опште је позната неопходност енергије за човеково егзистирање. Да би се до те енергије дошло узимамо храну. Из хране наш организам узима одређену (потребну) количину енергије (у виду хранљивих материја) којом задовољава своје енергетске потребе. Како наш организам не користи све састојке хране, један део се нужно појављује као вишак. Тај вишак избацујемо из тела у облику онога што колоквијано називамо говно.
Површно посматрање навело би нас на крајње једноставан закључак. Реализацијом исказа “не сери”, организам би се током времена напунио гована, дошло би до спречавања основних функција појединих органа, поремећаја у утроби, унутрашњег крварења... Једноставно, човек би се пунио говнима до критичне тачке, а затим би пукао. Ипак, ствари треба гледати мало другачије. Размотримо летимично оно што називамо говном. Неоспорно је да је говно материја, а свака материја крије у себи одређену енергију. Нутриционисти ће додуше рећи како се у тим говнима уопште не налазе хранљиве материје, али овде је реч о енергији у општем смислу те речи.Закон о одржању енергије децидирано тврди: ”Енергија се не може уништити нити ни из чега створити, већ само прелази из једног облика у други”. Дакле, у конкретном случају, човек се налази у улози прерађивача (или боље рећи претварача). Он узима извесну количину енергије у једном облику (храна), из ње извлачи део за своје потребе, а затим предаје преосталу количину енергије у другом облику (говно) на даљу употребу. Свестан сам да су се многи већ згадили, али само да поменем оно што се зове стајско ђубриво. Сетите се његове улоге у производњи хране коју користите. За оне скептичне по питању енергетског садржаја поменутих продуката, напоменућу да савремена технологија, већ дуже времена, познаје тзв. “електране на биомасу” (читај стајско ђубриво, тј. говна), односно познато је како од гована направити струју.
Услед свега овога, на значење израза “не сери” морамо гледати и са енергетског становишта. Ако би човеку ускратили могућност избацивања материје, та материја би се нагомилавала у организму, тј. дошло би до нагомилавања енергије. Како су складишни капацитети човека ограничени, овај процес не може трајати бесконачно. Описани процес, проузроковао би велику концентрацију енергије на малом простору, односно, произвео би оно што је у науци познато као тзв. “црна рупа”. Непрестано уношење хране (без икаквог избацивања) довело би до непрестаног повећања густине енергије што ће временом неминовно проузроковати експлозију (као у теорији о тзв. “великом праску” којом се објашњава настанак наше планете). Дакле, стање у коме се налази човек који “не сере” еквивалентно је стању “црне рупе”односно, реализацијом исказа “не сери” човек може да доведе себе у стање Створитеља Света.
Овде већ чујем гласове оних који кажу да је Свет од Бога и да читав овај текст не вреди ничему. Но, погледајмо шта о томе кажу мистици. У једној расправи из средине 13. века стоји следеће: "Ево језика што сам га нашао у књигама кабалиста: како је Бог створио свет? Као човек који сакупља свој дах и контракује га тако да најмање садржи највеће. Тако је свео своју светлост на сопствени педаљ, а свет је остао у тами. И у тој тами Он је обликовао форме, Он је истесао стење из којега ће, тако, искрснути путеви звани Чудеса Премудрости”.
Горе наведени цитат представља основу учења cimcum (на хебрејском контракција, згушњавање, скупљање...) на коме се темељи рад реформатора кабале Исака Лурије. Ако сте наведени цитат пажљиво прочитали јасна вам је сличност између теорије о “великом праску” и теорије о Богостварању света. Која је од ових теорија исправна није претерано важно; важно је што су оне у суштини истоветне. У обе је реч о концентрацији велике количине енергије на малом простору, дакле помало сензационална тврдња да реализацијом исказа “не сери” човек доводи себе у стање створитеља света, има реалне основе.
У чему се онда крије право значење исказа “не сери”? Посматрајмо све ово на практичном примеру. Израз “не сери” обично се упућује онима чији нас искази замарају, не интересују, а у смислу да та особа престане са причом. Дакле, некоме сте нешто објашњавали, некога сте у нешто убеђивали, а он вам одговара наредбом:”не сери!”. Каква је симболика свега тога? Шта тај исказ у ствари значи?
Особа која вам је то рекла, жели вам, дакле, да престанете са прерадом енергије у организму. Жели да у вашем организму дође до велике густине енергије, дакле, доводећи вас у стање које одговара тзв. “црној рупи” жели да ваш организам задобије елементе Створитеља.
Рећи ћете он жели да постанете Бог! Али, да ли је то баш тако? Књиге нас уче да једино Бог има могућност стварања и да нема других осим једног Бога. Ко сте онда ви који сте доведени у стање створитеља, а нисте Бог? Врло једноставно, ко ствара свет а Бог није - неминовно - ђаво јесте. Из овога произилази да је еквивалент израза “не сери” израз “иди до ђавола” тј. неко вас баца ђаволу у наручје. Иако се сада све чини јаснијим, остаје онај најтананији и најперфиднији моменат целе приче.
Исказ “не сери” упутиће вам људи који немају довољно времена, стрпљења или воље да вас саслушају, људи који се боје промена и не желе да знају ништа друго сем онога што већ знају и што им се чини познатим. Дакле, реч је о људима који су егоцентрични или о људима који теже одржању статус quо стања. Ти људи који дају себи право да вас упуте к ђаволу, преузимају на себе улогу Бога - онога ко одређује свима нама место у простору и времену. Неко ко није Бог преузима на себе ту улогу, дакле долазимо до ђавола лично! Они који вам говоре “не сери” и терају вас ђаволу у наручје желе вам да будете као и они - ђаволове слуге. За оне скептичне изнећу још доказа. Обратите пажњу на следеће.
Догматизам и политикантство цркве, током историје, избацило је из Библије многе текстове који су могли да укажу на одређену некохернтност спрам званичних црквених догми, које су временом у многоме одступиле од исконских ставова и дешавања током којих се дошло до онога што данас називамо цивилизацијом. У једном од таквих текстова стоји: ”Ако изнесеш оно што је у теби, то што си изнео спасиће те. Ако не изнесеш оно што је у теби, то што ниси изнео уништиће те6e”..
Неко ће рећи да су ови наводи нетечни јер не стоје у Библији. Али, ако су они некада стајали, а потом су избачени ко је то и зашто учинио? Ако нам Библија говори о стварању света, ко је тај ко је дао себи за право да мења историју стварања света? Ако сте помислили на ђавола, одговор је исправан. Знам да су многи скептични спрам постојања ђавола, али не заборавите да је “најлепше ђаволово лукавство у томе да нас увери како не постоји.
При анализи процеса дефекације поред самог чина, веома је битан и начин на који се он обавља. И овај аспект приче обилује лукавствима ђавола, али кренимо редом. Уместо израза срати, који се убраја у опсцене изразе српског лексичког корпуса, често се користи израз какити. Ка-кити. Дакле, процес дефекације се описује изразом који нам указује на кретање ка мушком полном органу, а сходно опште прихваћеним ставовима ка њему би требало да тежи женски полни орган, дакле, вагина.У први мах може се помислити да процес дефекације, односно велике нужде, илити срања носи у себи женско знамење, односно да представља женски принцип јер се иде ка-кити. Како је према нашој етнолошкој литератури познато да “женски принцип имплицира зло знамење, површном анализом би се закључило да целокупна, до сада изнета прича, пада у воду, али не закључујте пребрзо. Уосталом, у литератури се срећу примери из којих се јасно закључује да срање никако не можемо окарактерисати као женско знамење, јер би онда и продукт тог чина имплицирао женско знамење. Познат је ритуални поступак мазања детета његовим првим изметом по обрвама и бради, уколико је то дете мушко. У супротном случају мазање се вршило крвљу од пупка. Ово је инспирисано веровањем у аналогно магијско дејство употребљених средстава. Наношење измета по обрвама и бради чинило се да би младић имао густе обрве и јаку браду, док је мазање крвљу по образима вршено да би девојка била румена и лепа.
Време у коме су настали изрази срати и какити сигурно није време модерне технологије. То је време када се велика нужда обављала на погодном месту у природи. Дакле, када притера, нађеш згодно место, панталоне доле (или сукња горе), чуч... и подариш део своје унутрашњости на земљу. “Мајку-земљу”, како се то врло често каже. Процесом дефекације, извршеним на овај начин, практично се врши фертилизација (или чак се може рећи оплемењивање или још прецизније оплодња) “мајке земље”, јер већ сам помињао добро познату чињеницу о позитвној улози стајског ђубрива у производњи хране. А говно је говно, било да је животињског или хуманоидног порекла. Помажући “мајци-земљи” да буде што плоднија чини се као дело од опште добробити, а самим тим, животни ток иде путем спасења, као што већ помињане Христове речи и указују.У тежњи да побољша квалитет живљења, човек је уводио многе иновације у своје домаћинство. Једна од таквих иновација био је и тзв. ”пољски ВЦ”. Мењајући свој обичај да сопственом нутрином плоди мајку земљу сведа око себе, човек ипак није заборавио на чињеницу да поред тога што избацује вишак материје из свог организма, тим процесом врши и оплодњу. Рецидиви су остали, и они се могу посматрати са ритуално-магијског аспекта. Покушајте да се присетите неког пољског ВЦ-а који сте посетили. Да ли сте се икада запитали, зашто су отвори у пољским ВЦ-има у облику троугла, а не неког другог облика. Мислим да није потребно објашњавати евидентну вагиналну симболику троугла. Она је крајње очигледна. На овај начин успостављена је комуникација на релација пенис-вагина, у може се рећи, ритуално-магијском виду.
Временом суштина троугластог отвора је заборављена, али се и дан данас веома ретко среће пољски ВЦ у коме је отвор неког другог профила, а не троугаоног. Константна тежња за што комфорнијим животом допринела је развоју технологије, који за последицу има чињеницу да се данас тзв.велика нужда обавља, у склопу онога што данас подразумевамо под ВЦ-ом или тоалетом, како вам драго, на много удобнији начин него некада.Ипак, технологија не значи нужно и прогрес. Чињеница је нам је технологија омогућила удобније живљење, али нас врло често одваја од природе и оставља нас да функционишемо у неком виртуелном контексту без реалног утемељења у саживоту са природом. Таква примена технологије не представља прогрес већ нас одводи на стазе ретроградног кретања.
Када ово говорим првенствено мислим на ВЦ шољу која је постала саставни део наших живота (чак се и по пољским ВЦ-има праве становите дрвене конструкције са истом функцијом). Нјен облик прилагођен је облику стражњице, у намери да нам омогући осећај што веће удобности у времену које на њој проводимо. Вагинално-троугаони профил је нестао и замењен је профилом који је налик стражњици. Дакле, ВЦ шоља укида ритуално-магијскиу комуникацију на релацији пенис-вагина и васпоставља комуникацију на релацији пенис-анус.Без обзира да ли се убрајате у љубитеље аналног секса или не, чињеница је да он постоји као легитимни вид сексуалног задовољства. За ову анализу битан нам је податак да анални секс не може да проузрокује оплодњу. У конкретном случају ово значи да је дошкло до прекидања још једне карике у ланцу између човека и природе. Као што видите, још један еклатантан пример ђавољег лукавства, овога пута замаскиран удобношћу живљења.
О значају који са ритуално-магијског становишта има начин на који се врши дефекација, говори и следећа чињеница. У затворским (или логорским) ћелијама, постојала је (вероватно још увек постоји на неким местима) заједничка посуда, у којој су сви кажњеници из ћелије вршили како малу, тако и велику нужду. Ова посуда позната је под називом кибла.
На примеру речи кибла можемо наћи и религијско утемељење целе приче, јер постоји очити пример и за то. Наиме, када је пре неких четрнаест векова почео са проповедањем ислама, Мухамед је сматрао да су све религије исто (нешто налик тези о Фојербаху која каже да су филозофи свет само различито тумачили...) и сходно томе тако је посматрао и хришћане и Јевреје. Међутим, однос хришћана и Јевреја према новој религији није био истоветан. Када је у јануару 624. године постало јасно да је непријатељски став Јевреја из Медине перманентан, нова религија пророка Мухамеда прогласила је своју независаност. Мухамед је наредио Муслиманима да се моле окренути ка Меки, а не као до тада окренути ка Јерусалиму. Ова промена правца молитве названа је Мухамедовим најкреативнијим религиозним гестом. А тај гест назива се – кибла.
Да закључим, избацујући оно што је у мени идем путем спасења, задржавајући то у себи тежим “великом праску”, желим да постанем Бог уместо Бога тј. у мени се отелотворује ђаво. Дакле, постоје људи који ће наредбом “не сери” покушати да ме баце у наручје ђавола. При сусрету са ђаволом постоје две могућности. Беспоговорно предавање, чиме постајете његов слуга, или борба. Уколико се определите за борбу апелујем на опрез. Борба са ђаволом код њега изазива усхићење јер: ”Једно од најделотворнијих ђаволових умећа удварања састоји се у томе да нас изазове на борбу. То је као и борба са женом, која заврши у кревету.
Дакле, ђаво је велики и лукав играч. Могуће је да ћете га срести у вашој непосредној околини или пак у вама самима. Какву ћете игру играти са њим зависи само од вас самих. Срећно.
Comments