Косовски Видовдан има свог мученика – то је кнез Лазар Хребељановић. Има и свог хероја – то је Милош Обилић. Има и своје архетипске немезисе – Бајазита и Мурата. Ту је и низ других ликова који сваки за себе представљају одређени мотив, принцип, суштину, као, на пример, Мајка Југовића или Косовка девојка.Тако наша средњовековна видовданска легенда има и свог издајника. Персонофикацију Јуде Искариотског или, што је много приближније, скоро па пресликани издајник са Термопила – Ефијалит из Малиде, који је Персијанцима показао стазу којом су зашли за леђа храбрим Спартанцима и њиховом херојском краљу Леониди. Ефијалит је, према предању, био наказа, дегенерични изрод и Леонида га је, каже једна легенда проклео – да вечни живи. Са жигом срамоте и грижом савести која ће га прогањати до смрти. Па и после ње.
Не зна се ко је тачно и када проклео славног и велможног господина Вука Бранковића, кнежевог зета и господара Приштине, Вучитрна и Тр епче, али то, како ствари стоје и данас, после толико прохујалих векова била моћна клетва. Јер, она, бар кад је српски народ у питању – још увек важи и траје. Та клетва је толико моћна да је и данас међу Србима синином за издајство – Бранковић.
Зато слободно може да се каже да постоје два Вука Бранковића, један до Видовдана 6897. године и други, после њега.
Бранковићи су угледна и стара породица и Вук је са правом носио престижну титулу “господин.” Његов предак, Младен, заслужио је војводску титулу још у време Стефана Дечанског.
Наиме, он је био један од оних племића који су, у веома опасним и турбулентним околностима имали храбрости да стану уз Дечанског у његовој борби за српски престо. Младенов наследник био је човек по коме ће породица понети име – севастократор Бранко. Он је имао три сина и кћер и занимљиво је да је, баш као у случају Стефана Немање, наследник постао најмлађи син – Вук.У околностима које су наступиле након расапа Немањићке царевине, где су великаши буквално распарчали некада моћну државу, након чега је настало неколико аутономних области, господар Вук се веома добро снашао и наметнуо себе као једног од моћнијих племића. Успео је да прошири своју област, да оснажи своју позицију склапањем брака са Маром, најстаријом кћерком кнеза Лазара. Мало је познато да је Вук био и велики добротвор и мецена манастира Хиландар.
Његов однос са Лазарем могао би наједноставније да се опише као нека врста релације – отац и син. И ту већ народна легенда узима маха, имајући свој климакс у Косовском Видовдану који ће уследити коју годину касније где ће име господара Вука бити заувек уписано као име издаје. Према легенди, његов највећи такмац, млади и својеглави витез Милош Обилић био је ожењен другом Лазаревом кћери, Вукосавом, за коју историја каже да није никад постојала. Свеједно, народна прича каже да су се сестре посвађале и “бистру воду замутиле” те да се та свађа пренела на мужеве. У освит Косовске битке, Вук ће оклеветати Милоша, а овај ће потом, да би спрао љагу са свог имена, убити турског емира Мурата. Још једно видовданско тираноубиство, али изашло из сенке измаштаног сукоба два архетипа, два легендарна лика, и то једног за ког се поуздано ни не зна да ли је постојао и другог, за кога постоји обиље историјског материјала и грађе.
Насупрот увреженим мишљењима, осуда Вука као издајника десила се тек у 17. века, у књизи бенедиктанског опата Мавра Орбина “Краљевство Словена”, често цитираном, али историјски прилично упитном и нерелевантном делу. Ореол хришћанског празника Видовдана дао је том његовом “неделу” само додатну тежину и слободно се може рећи да Вук не би био тако дубоко памћен као издајник да се та “издаја” није десила на Видовдан. Сасвим је сигурно, да се све то збило на неки други дан, па и на неки други празник, не би то било тако дубоко усађено у колективно памћење Срба као народа. Вук, просто речено, заиста није имао среће, његова “издаја” десила се у одсудној бици, на светој српској земљи и баш на један од најзначајњих датума у српској историји.
То дело додатно су тежим учиниле и околности које су у Србији наступиле после Косовске битке. За почетак, треба одбацити тезу да смо после Косова одмах потпали под османлијску власт. Битка је, као што је речено, била тешка и крвава, обе војске су на крају остале обезглављене и изнурене, са великим губицима, зато се све може подвести под епитет српске Пирове победе. Професор Марко Шуица, аутор капиталне студије “Вук Бранковић: славни и велможни господин” износи један занимљив а мало познати податак: “Ниједан српски извор не спомиње Вуково учешће у бици, уосталом, као ни било ког другог властелина, осим кнеза Лазара, док је драматичним садржајем надграђеним причама о боју, из пера османских писаца, њему приписана истакнута улога у борби хришћанских ратника.” Турски извори, с друге стране помињу Вука, али не као неког ко се повукао са бојишта – већ као команданта дела српске војске која је турској нанела највеће губитке. Вук и његови оклопници су потпуно разбуцали крило турске војске на чијем челу је био принц Јакуб. Добар учинак за једног издајника, зар не?
У ствари, Вукова издаја има генезу у ономе што се десило после саме битке, а не у њој. Наиме, у Србији се после Косовске битке десио својеврсни “рат ружа”, на једној страни су били Лазаревићи а на другој Бранковићи. Сасвим је могуће да је Вук себе, након Лазареве погибије видео на челу посрнуле и обезглављене државе, у чему нема ничег спорног, али у очима обичног народа склоног митологизовању и преувеличавању, то можда и није изгледало баш тако добро. “Кнез Лазар је у Вуку могао да препозна привременог заштитника области Лазаревића и његове породице. Лазарева погибија у боју условила би примену плана да се Вук Бранковић, као његов зет и једина политички зрела и ратно способна личност, повуче с бојног поља и организује државу. Такав договор између кнеза и Вука није забележен у изворима, али постојање исте државне политике у случају Стефана и Вука Лазаревића, даје могућност да се постави таква претпоставка. Тешко је наћи упориште идеји да је Вук Бранковић могу да стекне политичку корист напуштањем положаја и остављањем самог Лазара у боју, јер је он био свестан да самостално не би могао дуго да одолева османлијском притиску, што се и потврдило потоњим збивањима”.
А потоња збивања о којима се говори нису била нимало добра. Наступило је расуло у коме је управо Вук одиграо кључну улогу у вези очувања каквог-таквог државног поретка. Османлијске пљачкашке хорде су правиле хаос у пограничним подручјима, већина великаша ступила је у вазални однос према Турцима, а распирио се сукоб између потенцијалних Лазаревих наследника и врха Српске цркве. Вука су као господара Србије признали Дубровник, Угарска и Венеција. Али не и Лазарева удовица – кнегиња Милица. Она је за господара Србије спремала свог тада још малолетног сина Стефана и није желела ни да чује за свог зета. И тако се десио својеврсни парадокс, наиме, Вукова област остала је једина слободна територија у Србији. Сви су постали Бајазитови вазали, чак и кнегиња, од осталих, под осмалијску чизму стали су Драгаши, Мрњавчевићи, Балшићи…
Тај лош однос Милице и Вука сасвим сигурно је потпирио легенду о “Видовданском издајнику” која тврдоглаво истрајава и данас (према једној недавној анкети, чак 49% испитаника мисли да је Вук издао на Косову) јер, с једне стране, била је удовица светог кнеза и мајка која је жртвовала своју кћи дајући је у харем турском султану, а са друге – моћни великаш који се одржао упркос околностима и чак проширио своју област након битке.Имајући све то у виду – Вук једноставно није имао шансе. Све је било против њега.
Легенда је потиснула историјску истину и Видовдански издајник ће ускоро, кроз песму и причу, ступити на сцену у виду једног снажног мотива, толико снажног да га ни векови нису могли избрисати. Кроз столећа, са колена на колено, преносио се у Срба Видовдански мит, без сумње – најјачи мит нашег народа, а са њим и моћна прича о жртвовању, посвећењу и – издаји.
Негативни јунак косовске легенде, Вук Бранковић, славни и велможни господин, способан владар и неустрашиви ратник неправедно је отпужен и осуђен за дело које није починио. Највећа иронија је у томе да је он једини остао да пружа отпор Турцима чак и када је то већ било узалудно и осуђено на пропаст, угрозивши тако свој живот па и живот своје породице.На крају, умро је као турски сужањ и сахрањен је на Светој Гори.
Легенда је временом добијала на снази и чак је еволуирала толико да су учитавања, измишљотине и бајке попримале апсурдну размеру. Тако су настале песме и приче које развијају фиктивни сукоб два Лазарева зета, једног младог, лојалног и храброг, а другог старог, сујетног и поквареног. Постоји и верзија у којој се каже да су Вук и Милош чак поделили мегдан и да је Милош у том двобоју понизио Вука што му овај никад није опростио. И за шта му се касније осветио, оклеветавши га да је “невера”. Веома моћно све то звучи у песмама из Косовског циклуса, нарочито у песми “Кнежева вечера”, али, на жалост заљубљеника у народну поезију (којој са уметничке стране нема шта да се приговори, напротив) – ништа од тога није истина.
Остаје нам само да сведочимо у корист једног поштеног, храброг а оклеветаног човека. И размишљамо шта би било да су се Вуку Бранковићу мало другачије “сложиле коцкице” тог судбоносног Видовдана? Па и пре или после њега? Шта би било да није после битке ушао у сукоб са Лазаревићима тј. кнегињом Милицом? Шта би било да је пристао да буде Бајазитов вазал? Да иде са њим у битке као Марко Мрњавчевић и Стефан Лазаревић и ратује против браће хришћања? Да ли можда не би био оклеветан да је, којим случајем, погинуо на Ровинама или Никопољу? И да ли би Видовдански издајник био неко други? Какав би онда био Видовдански мит јер, сасвим је сигурно, мотив издаје један од најбитнијих мотива у њему. Ко зна… Али једно је сигурно, косовски Видовдан је остао у српском народу прича о подвижништву и жртвовању, он има ту велику, светлу страну али има и своју сенку, а она се оличава и остварује у причи о издаји и издајницима, јер, ако ћемо поштено, у менталитету је нашег народа да често изналази кривце тамо где их нема. Само да не би увидео сопствене мане и грешке. А сама прича о “Косовском Јуди” свакако има и своје темеље у библијским легендама које веома често знају да се проткају кроз наше народно предање.
Вук Бранковић свакако није заслужио да понесе незахвалну титулу “Видовданског издајника”, али на дан српске судбине, како се понекад назива Видовдан, и не може много да се бира, нарочито када се на тај деси нешто тако судбоносно као што је Косовска битка.
Comments