Краљевић Марко је највећи јунак не само код Срба, већ код свих Јужних Словена – Бугара, Македонаца, Хрвата. Небројене песме су га опевале, користимо их у свакодневном говору, често и не знајући одакле их знамо. Штавише, док простији свет “свако мало” изусти по коју Маркову, ученија класа обично наглашава да је реч о “миту” и да је Марко био “обичан турски вазал”, а остало је надоградио народ.Марко Краљевић, "човек који је постао легенда” је највећи део своје владавине успешно одолевао Турцима. Упркос општем мишљењу да је Марко постао вазал после Маричке битке 1371, он се одупирао до 1385, када су сви остали преживели хришћански владари постали вазали пре њега, и када је на тај начин једино могао да заштити народ.
По свом образовању и животу, као и сва његова браћа, Марко је био прави европски витез.
Србије је у последњим годинама царства Душана Немањића, достигла највећег узлета једне словенске државе која се простирала од Дунава до Егејског мора и јадранских острва. Цар Душан је пратио европска дешавања, па је након оснивања Реда подвезице у Енглеској, која је означила почетак епохе витештва, увео тај обичај и у своје царство. Витештво је, за разлику од крсташтва, представљало оданост владару и народу. Српски витез је био одан богу, својој жени и свом народу.
Из великашке породице Мрњавчевића, син Вукашина и Јелене – у народу Јевросиме, са браћом Дмитром, Андријасом, Иванишем и сестром Оливером, Марко Мрњавчевић водио је узоран живот прворођеног племића на двору у Прилепу. Рођен готово у исто време када и наследник престола Урош, назван Нејаки због слабог здравља, Марко је у име цара путовао у Дубровник обављајући важне државне послове. Када је Душан изненада умро, великашке породице брзо су свргле са престола Уроша и Мрњавчевићи су изашли на историјску сцену заједно са Османлијама.
После Маричке битке у којој му гину и отац и стриц Угљеша, иако су изгубљени Призрен и Скопље, Марко је у очима народа већ виђен као будући владар, када и добија титулу “краљевић”. Међутим, без подршке оца и стрица, у сукобу српске властеле за превласт на огромној територији, породица Хребељановић побеђује и кратко влада државом од које Турци откидају комад по комад. Битка на Косову била је крај средњевековне Србије, али и хришћанства у овом делу Европе. Марко је постао турски вазал и као такав погинуо на Ровинама борећи се против румунског војводе Мирчете. По запису Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара, који се и сам борио на Ровинама, Марко је изговорио ове речи: “Молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату”.
Тако је нестао историјски Марко, последњи сведок крунисања цара Душана у Скопљу, али унесрећени народ опевао га је за сва будућа времена, па и ова наша.
Историја не може са сигурношћу да каже где му је гроб. Према народној песми, Марко је, сазнавши од виле да ће умрети, погубио Шарца да га Турци не јашу, сабљу и копље поломио, а топуз бацио у Урвину планину. Пронашао га је светогорски монах Васо, који га је однео у Вилиндар, како наса епика назива Хиландар, опевао га и сахранио без обележја, “да се Марку душмани не свете.
Зашто је народ изабрао баш Краљевића Марка да му подари бесмртност? Зато што је био “јунак у покореном Србину”, роб од краљевског колена био му је ближи од рода рођеног, јер су делили исту судбину.У њега је уливена свака кап крви поробљене раје, свака жеља за осветом према освајачу који је био без милости, она љубав, онај “ашк” по турском, која је наживела све векове ропства. Народ је стварном Марку само додао наду да ће једнога дана повратити своју слободу. А у таквом Марку било је оног “материјала” за стварање легенде. Иако је, према вазалској обавези, штитио султана од одметнутих турских акинџија који су харачили за свој рачун, народ је у овоме видео да српски ратник штити и њих, гоњен управо витешким васпитањем и одгојем који је имао.
Вазалски положај оживео је у њему оно архајско и паганско: био је преке нарави, пустахија љутит и бесан, кафански кабадахија склон пићу и женама, све оно што је постојало и у еповима о Беовулфу и Ахилу. Имао је социјални комфор сажет у народној изреци “може ми се”. Са друге стране, витештво му је налагало да буде праведан и племенит, поштује оца и мајку, а највише “књиге староставне”, односно закон, да помаже слабије и развије моменат “чојства”, човечности – да заштити друге од себе.
Да би трајао што дуже, народ је Марку дао да живи триста година, да има свога крилатог коња, оружје и натприродну снагу које су му дале виле посестриме. Његов коњ Шарац, “давор Шаро, давор добро моје”, прескаче девет планина, уме да говори и пије вино, а Марко “пола пије, пола Шарцу даје”. Маркова је и “сабља са очима”, као и буздован, са којима излази на двобоје са Мусом Кесеџијом, Мином од Костура, црним Арапином, али и са хришћанима као што је Љутица Богдан.
Признавао је противникову снагу, па занавек остају стихови када је позвао вилу Равијојлу да му помогне да победи Мусу Кесеџију: “Јао мене до бога милога, гдје погубих од себе бољега!” Укидао је свадбарине, орао царске друмове, помагао сиротињу, пио вино на Рамазан, јер га је било срамота од Турака да “ја пијем, а они гледају”. Подсмех, лукавство, у комбинацији са војном вештином, опчинили су не само његов народ, већ и странце.
Две енглеске госпођице, Джорџина Мјур Макензи и Аделина Паулина Ирби, путујући крајем 19. века по словенским земљама Турске у Европи, оставиле су дирљиво сведочанство истог назива.
Обе госпођице попеле су се на Маркову кулу крај “Прилипа”, како пишу, и записале причу о историјском краљевићу која је, по речима Гледстона, учинила више за Србију од читаве британске дипломатије увек наклоњене Турској. Савршено упознате са историјом, младе даме су више разумеле Марково вазалство, ту “пегу на штиту” јунака, него многи његови сународници вековима касније.
“Они не могу да порекну то, не могу да га извине, али погледају на то више као на неки зао удес, него на кривицу”, писале су о осећањима “простог српског народа”. А говорећи о новим књижевницима, “изданцима и сувише учене школе у Германији”, мис Ирби и Макензи запазиле су да ови писци “показаше како наумише да не даду да ‘погрешке пучкога јунака’ леже с толиким поштовањем у магли завијене”. У једној позоришној представи у тадашњем Београду, неко је Марка приказао у тако злом светлу да, према казивању Енглескиња, “хладан лед паде на скупљени свет”. Настало је ћутање, а “тада просто једно срце не могаше више себи одолети, па готово загушујући се јецањем, један сељак викну, ‘Марко није издајица’!Мис Ирби је заувек остала на Балкану, чинећи огромна доброчинства. Иво Андрић о њој је рекао да је “најплеменитија Енглескиња”. Умрла је и сахрањена у Сарајеву 1911, а једна београдска улица носи њено име.Велики амерички слависта Кларенс Менинг објавио је 1932. књигу “Краљ Марко: српски херој”, богато је илуструјући призорима из живота средњевековне Србије.Али најлепши ореол краљевићу античке судбине дала је Маргерит Јурсенар, у приповеци “Осмех Краљевића Марка”. Књижевница која је овековечила римског цара Хадријана, написала је једну од најинспиративнијих прича светске књижевности, описујући како заробљеног Марка стављају на најгоре муке не би ли проверили је ли заиста мртав. Марко наређује телу да не покаже знаке живота све док пред њим не заигра Ајша, а онда му се на лицу ипак појављује осмех, кога Ајша сакрива својим веловима. “Оно што недостаје ‘Илијади’ јесте Ахилов осмех”, написаће Јурсенар.
И тако се враћамо оном необјашњивом а непорецивом, што нас и даље спаја са легендом о Краљевићу Марку, а то је – љубав према животу. “А ја волим моју русу главу, нег’ сво благо цара честитога”. Боље је живети него умрети, а ако се може живети јуначки, то боље.
Иза Марка је остао само средњевековни манастир Маркова црква у селу Сушице код Скопља, породична задужбина Мрњавчевића, где се на фрескама види у пуној снази.
Зато је узалудна и потрага за Краљевићем Марком, јер легенда о њему не постоји да бисмо се тукли и погинули, већ да волимо живот и славимо га на достојан начин. Имамо ли владаре који нас бране од силника? Немамо. Имамо ли сабље и топузе? Немамо. Имамо ли оне који штите сироте, бране правду, доносе праведне законе и суде по њима? Немамо. Имамо ли оне који султану не љубе скуте, ма и били његови вазали? Немамо.Имамо своје главе на раменима, своју памет, своје здравље и своје умеће да преживимо. Херојство је сваки дан којим живимо оваквим животом. На чему ћемо се огрејати, свако може да бира. Можемо се грејати на родитељству, може и бес да нас греје, али онај хладни и паметни, који зна да је свака сила за века. Можемо са смехом да улазимо у банке и супермаркете, да плаћамо порезе и одмахнемо руком кад нам смањују плате и пензије. Да уживамо у “Матриксу”, “Господару прстенова”, “Ратовима звезда”, знајући да су у њих уткане и наше приче, наши стари лекови за нове болести.Најзад, ако сте гледали “Сулејмана Величанственог” и не стидите се тога, признајте ко је инспирисао сценаристе за лик најдичнијег међу агама и беговима, поносни и достојанствени лик Бали-бега Малкочоглуа? Отпоран на турске принцезе, слаб на механу и кадуне. Турци најбоље знају ко је био Краљевићу Марко.
Епска снага Марка Краљевића јесте доминанта, али он је био стварна историјска личност, и то веома значајна фигура свог времена. Он је био човек ратник, човек витез, човек везан за своју породицу и народ – што је и обележило његов живот. Марко Краљевић је заиста био велики владар и племић, као и његов отац и стриц, који су упорношћу успели да се изборе да њихова породица постане водећа у земљи.
Марку је као најстаријем сину Вукашина Мрњавчевића било суђено да постане владар Србије, па је проглашен за принца, тачније младог краља. Баш зато што му је и отац био краљ, он је понео презиме Краљевић, као и његова браћа Дмитар и Андрејаш. Када је Вукашин погинуо у Маричкој бици, Марко је аутоматски постао краљ читаве државе.
Једно од најважнијих и “најосетљвијих” питања које се намеће јесте како смо као народ успели да “закопамо” у заборав Марка Краљевића као стварну историјску личност, човека који је владао Србијом и на крају дао свој живот за њу.То је кардинална грешка наших историјских истраживача и научника, и не може да се објасни на неки рационалан и уобичајен начин. Наша народна традиција је веома сугестивна и јака, наша епика је “најјача” у свету, одмах након Хомера, а први овдашњи историчари били су толико импресионирани том епиком да су јој у потпуности веровали. Време је показало да се епске песме не могу користити као релевантан историјски извор, па су будуће генерације историчара отишле у другу крајност – они су олако ниподаштавали народна предања, а управо је Марко Краљевић завршио као жртва, јер је био симобол таквог предања. Научници су у страху да их не етикетирају као “ненаучнике” полемисали са његовим животом до те мере, да су му преписали негативне стереотипе.
Један од најчешћих стереотипа док покушавамо да “разбијемо” епску слику Марка Краљевића јесте чињеница да је он био турски вазал, чиме доказујемо да смо наводно објективни и критични према својој традицији. Али, то је заправо велика грешка – истина је да је он највећи део своје владавине и живота посветио борби против Турака. Велика је неправда да таквог човека данас његов народ прогласи за турског удворицу. Он јесте био турски вазал, али тек у другом делу своје владавине, и то у тренутку када су око њега већ сви били вазали, те онда када је то била једина могућа и најбоља одлука за његов народ. Он је то урадио разумно, свесно жртвујући свој положај. Други негативни стереотип који му се “пришива” јесте да је за разлику од његовог грандиозног епског лика он историјски био заправо минорна личност. Заправо, он је 35 година провео у врху државе, што је невероватное велики период, и убраја се у личности које су кључно утицале на судбину народа. Као самостални владар је провео дугих 25 година, и сам себе сматрао је владарем свих Срба и тако се представљао. Једно кратко време су га и други сматрали тако, али то не умањује значај да је он био једна веома важна фигура свог времена.
Народно предање и наука слажу се у томе да није имао потомке. Сећамо се и речи његовог оца из песама када га проклиње – “Не имао ни гроба, ни рода, ни порода…”. Међутим, испоставило се да је Марко Краљевић имао потомке највероватније, што доказује биографија најважније жене у његовом животу – Јелене. Он је имао буран приватни живот, чак и народно предање се тиме позабавило, што је потпуно несвојствено конзервативној атмосфери у нашој епици. Данас историјски знамо да је имао најмање три брака, а оно што је феноменално је да су два била са истом женом (поменутом Јеленом), што сведочи о њиховом сложеном односу.
Његова жена Јелена била је официрско дете, ћерка чувеног генерала цара Душана – Војводе Прељуба, а погрешно се веровало да је кћерка Радослава Хлапена. Он је заправо био њен очух и ратни друг њеног славног оца Ћесара од Прељуба. Јеленина мајка се након погибије војводе Прељуба, преудала за Хлапена, који је усвојио њену децу из првог брака и коректно се односио према њима до краја живота, шта више помагао им је у тешким животним ситуацијама. Јелена и Марко су највероватније имали децу.Драматична сцена и љубавне свађе која се одиграла у граду Касторији доноси причу о ситуацији када је Јелена отишла за другог човека – Балшу Балшића, те како је Марко дошао да се бори за њу. Ова “епизода” десила се јер се Јелена борила за своје дете, пошто су по средњевековним правилима деца остајала код оца. Тада јој је Радолсав Хлапен помогао, па се поново удала за Марка. Међутим, касније се поново развела, али тада је понела са собом најмање једно дете, кћерку Ирену. Ако је то била она, Ирена је добила име по својој баки, а Јелениној мајци. Касније се удала за једног италијанског витеза, и припадала је властели која је живела на данашњем југу Грчке. Друга позната жена Марка Краљевића била је Теодора Шупић из Далмације, међутим тај брак је био веома краткотрајан, јер се српски владар развео, како би поново оженио Јелену.
Марка Краљевића, како из предања, тако и са слика и фресака, знамо као горостасног, снажног, маркантног човека.Велике нације визуелизују своје важне, историјске личности, а ако немају њихов портрет, окупе најбоље уметнике у држави, који потом цртају један замишљени портрет по историјским описима. Али, ми заправо имамо прави портерет Марка Краљевића, три су сачувана – два су оштећена, док је један у веома добром стању – и када их упоредимо, видимо аутентичну личност. Његов портрет доноси човека у најбољим годинама, у средњим тридесетим, потпуно је реалан, и верујемо да уметник није имао потребу да импровизује – он је тада био витез у напону снаге и елана.
Косовски бој одиграо се неколико година пре смрти Краљевић Марка, а његова улога у њему до дана данас није расветљена, и не зна се да ли ју је уопште било.
Информације о улози Марка Краљевића су веома оскудне он се не помиње међу турским вазалима који су се борили против Турака, али се не помиње ни међу онима који су ратовали против хришћана.Оно што је индикативно јесте да турска војска није прошла преко његове територије, него преко територије Драгаша, његових источних суседа, што и није логично, јер је Маркова територија била лакша за пробој до Косова. То је оно што наука може да каже, а остала је још само шаљива народна изрека “Касно Марко на Косово стиже”.
Марка Краљевића смрт је стигла као шездесетогодишњег човека, а погинуо је баш као што је и живео, борећи се до последњег даха. Марко Краљевић погинуо је 17. маја 1395. године у бици на Ровинама, он је у том тренутку био турски вазал и знао је да је то зенит његовог живота.Њјегова браћа су напустила земљу, отишли су у Мађарску, јер нису желели да буду турски вазали. Марко је тада био човек без илузија, знао је да само још као добар војник може да послужи својој земљи. Занимљиво је да се раме уз раме са њим борио и будући деспот Стефан Лазаревић, тада тек 18-годишњак. Он је запамтио и последње речи Марка Краљевића, а гласе овако отприлике: “Молим Господа да помогне хришћанима да победе у овом рату, а ја нек будем први који ће погинути у њему”.
Марко Краљевић био је човек који је у критичним тренуцима стремио врхунским моралним вредностима, био је неко ко је увек имао свест о себи и својој улози и одговорности у свету. Ако је некада помислио и да је његово постојање узалудно, историја је показала супротно, десило се чудо. Његов живот није могао материјално да помогне Србима, али и те како јесте у духовном смислу – он је био витез који је давао самопоуздање и веру људима да ће доћи доба ослобођења. То се и десило, 500 година касније, захваљујући томе што наш народ никада није престао да верује да ће једном бити поново слободан, а веру је сачувао и кроз песме о свом јунаку.
Ако вас “мучи” дилема зашто је од свих јунака наше историје, а било их је много, управо Марко Краљевић постао главна “фаца” наше епске поезије, одговор је можда једноставнији него што сте мислили.
Марко Краљевић симболизује једно велико доба, он је одрастао у доба највеће славе Србије – у време Душановог царства, био је сведок полета, оптимизма, ентузијазма, еманципације читавог једног друштва и нације, али је истовремено у својим каснијим годинама био очевидац пропасти свега тога. Дакле, он је у својој личности спојио две веома важне етапе у историји нашег народа – процват и распад. Ипак, његов живот улива нам охрабрење јер до последњег тренутка свог живота он је веровао у вредности које је упио као дете и све недаће и трагедије нису могле да убију његову веру. Његов лик је симбол једног блиставог периода, јер смо ми Словени турским ропством изгубили најславнији део наше истроије – време када смо имали цареве, краљеве, витезове, дворске даме, дворове, прославе… Ми смо били свесни да то губимо, и кроз лик Марка Краљевића желели смо то да сачувамо.
Comments