Порекло имена Србин, Српски историчар Јован Рајић у „Историји Срба“ (1794), из старих извора, води порекло Срба из Хун Сабира. Други извори име Срби изводе од Срба - Сармата, а такође и од реке Срби (између Еуфрата и Тигриса у Месопотамији, данашњи Ирак). Неки аутори изводе име Срби од речи собрание (скуп, скуп) и слично, а неки је просторно повезују са Сибиром, једним од наших прадомовина.
Чешки историчар Павел Шафарик повезује српско име са речима Сјарбин, Србин, Сербин,Сибрин, који су сви облици значења рода, људи и који има исто значење као латинска реч
генс и натио, или индијска реч Серим, што значи народ исте крви. Неда Мариновић у опису најстаријег народа на Балкану наводи да је Србин, на древном индијском језику, санскрту, пореклом из свих индоевропских језика, укључујући српски, значи слободан човек, херој који се вечно бори за сопствени опстанак. Према руском историчару Велтману у делу
„Атила и Руси“ Име Србин из антике односило се на војску, ратнички сталеж у Русији и реч Србин значило је војника, храброг човека, а наводно су од козака постали Срби. И данас
око реке Волге реч Сербо значи породица, род, таксон, а у Белорусији реч Сабр или Сјарб значи сила, мноштво великог народа исте крви и језика. У Великој Русији реч Србин значи здрава, херојска, снажна врста људи. Међу Лужичким Србима реч Сораб има значење, најразборитији,најлепши,најодабранији те врсте. Међу Украјинцима реч Сирбин значи господар.
Српски народ одавно хвали покојника, за кога се сматрало да је
добар, са високим почастима, и за њега се каже: „Био је прави Србин и живео је српски“. И у Црној Гори
храбри јунак је похваљен са: „Срб са Косова“. У турском језику речи Сирб и Серб имају значење народа једне , храброг, убилачког и непослушног. Код старих Персијанаца реч Сарб значи глава, старешина. Међу Арапима, Халдејцима и Јеврејима реч Србин значи: слободан човек, херој, бунтовник. У старом санскритском језику реч Сербх значи не дајте никоме, а корен те речи значи семе, колено и род. Шафарик и Колар су такође цитирали да реч Срби значи сродници. Србин ће рећи непознатом човеку: "Како се зовеш рођаче ".
Име Влах понекад се везује за Србе, које су Турци усвојили од Хрвата. То име је припадало Келтима са којима су Срби дошли у контакт 400. п.н.е. Касније је Влах назван земљорадник или пастир. Када су Турци заузели српску државу, Срби су се повукли у планине и бавили су се углавном земљорадњом и сточарством, па су им Турци на основу тога и дали име
Власи, мада та реч значи занимање, а не народ. Данас су Власи људи који живе у Румунији. Стари историчари дају Србима име Рац, а то потиче од значења човека из Рашке,
постојање Срба после насељавања на Балкан. Име Срб и Сораб такође потиче од самог Српског језика, где постаји значење огромности и снаге народа једне крви. Стога, верује се да су Срби поседовали све ове карактеристике у време усвајања свог имена. У „Историји народа
Централна Азија “Јоаким је забележио речи кинеског гувернера границе Хугх Иу-а, 160.п.н.е.: „Срби су нас напали 30 пута од пролећа до јесени“. Такође, кинески
државник Цаи Иун каже: „Од бекства Јунија (Хуна), Срби су постали јачи и владали њиховом земљом. Војника има сто хиљада и они су просвећени, њихова племена су јача и бројнији и не можемо им се одупрети.“ Истраживање је потврдило да чак и на Тибет још увек има чисто српска имена, као што су: дете, јарак, сила, ујак, моје, гора, луч, као и имена: Божан, Милован, Србица и друга, написао их је Милош Милојевић 710.
Немац Екерман тврди да име Србин значи народ, а Хенри Лео тврди да то име потиче од санскртског имена Сарб или Срп, што значи народ који се често сели. Истакнути слависти,
Француз Ципријан Роберт наводи да име Србин обележава читаву расу народа и да су они Илири, односно,
најстарији Словени. У предговору за „Малу граматику Вука Караџића“, Јаков Грим је написао:
„... Да нема славнијег имена које би се могло користити за све Јужне Словене и које ниједно
друго племе нема историју упоредиву са историјом Срба “.
Према Херодоту, сви Трачани, Скити, Венди, Трибали и Илири су Срби. Иначе, реч Трачани настала је на грчком језику погрешно због немогућности изговарања сугласника који се односи на Расене.
Александар Велики је многим српским племенима у средњој Европи дао територије као знак
захвалност за ратне заслуге, називајући ове нове земљопоседнике Лордовима.
Сматрао их је моћним и најпознатијим народом, кога је називао Славенима. Он је на самрти
изразио жељу да сви народи од Јадрана до Хладног мора живе по законима „Славних“. Тако кажу, одлучио је умирући победник у белом граду Александрији. Др. Деретић наводи да је, после Александра Великог записано, да се неки велики војсковођа, пре њега, одважио на
марш од полуострва Хелм (Балкан) од Србије ка истоку све до Индије. Било је то 2000. пре Христа, а тај велики војсковођа звао се Нино Белов, који се у „Св. писмо "помиње као Неброд. Циљ му је био Индија. Кренули су од данашњег Ниша, прешли Малу Азије и стигла до Индије. У старим записима је забележено да је ово био први продор Аријеваца а то име добили су по богу Арону, чији су трагови култа пронађени у данашњим деловима Космета.
Недавна открића потврдила су да су Словени (Срби) као Аријевци заузели иранске висоравни и регије Инда и Ганга. Њихови обичаји остали су сачувани у Ведама. Стога су Словени то учинивши носиоци аријанизма, док сами Хиндуси верују да су им Веде дали богови.
Нину Белову звали су и богом Баком. Није био само освајач, већ и градитељ, и своју љубав према грађевинарству пренео је и на своју супругу Семираму, која је била очарана изградњом Вавилона и наредила да се град доврши према њеним замислима а то је било
за улаз у централну кулу где је изграђен је мост дужине 900 м, на чијем је врху изграђена опсерваторија. После Нине Белове, нови војсковођа Сербо Макеридов, по узору на Нину, извео још једну аријевску експедицију на исток и у
Писму се помиње као Асур и неки
отуда сматран оснивачем Асирског царства. Стога је Александар Велики био трећи освајач далеких светова и ходао „утабаним стазама“ од 335. до 332. пре н.
Александар проналази Србе између река Инд и Јелам, који су тамо боравили од Нина Белова и тамо живели у два града од којих се један звао Србија. Александар је градио и улепшао град који се касније зове Александрија српска.
Шафарик дословце каже: „Име Србин је најстарије и најдубље укорењено међу свима
Словенима. “Немачки и руски историчари су генерално прихватили Херодотово тумачење да су
Трачани Срби. Њихово тумачење овога је следеће: „... Срби живе од памтивека на овим просторима,
велико племе звано Расцени или Раси, а то име потиче из Индије од речи Рашка, што значи "Септембарска црвена боја" коју су Срби одувек волели".
Срби су у доба Херодота живели у Малој Азији и на Балкану у Тракији. По њима је и добио име
подручје Старе Рашке у Тракији уз реку Марицу и Нова Рашка, Немањину прву Србију. И данас постоји река Рашка која се улива у Марицу, као и рушевине града Раса. Јован Рајић
наводи да је мађарски историчар Иштван Фи деспота Ђурђа Бранковића називао Ђорнем
Трачанин, а грчки историчар Лаоник Халкокондил каже да су Срби Илири, дошли из земаља иза Дунав и тврди да су Срби најстарији и највећи народ на свету (под тим подразумевајући
по имену свих Словена). У Минхену постоји оригинална немачка хроника написана око 750. године нове ере, у којој дословно стоји: „Срби представљају тако велико царство (регнум) да су сви словенски народи пореклом од њих "(Хормаиерс Архив, стр. 282-283). хрватски историчар
Маретић, пишући о римском историчару Плинију, који је живео у Христово време, наводи да су Срби
живео око Дона, а Венди дуж Висле. У то време су се Срби углавном звали Трачани, Трибалс, Вендим и Антим. Прокопије Цезарејски, готски писац Јорнанд и арапски Ел Бакр ' тврде да су Срби насељавали велики део Азије, читав Балкан и још пре него што је Христос стигао до Рима. Др.
Рачки у својој „Историји Словена“ (пасуси 6 и 7) наводи: „У почетку су Словени називани својим локалним именом Срби, односно рођаци, а странци, посебно Немци, звали су их Венди. Тимименом звали су их и Грци и Римљани од седмог века пре нове ере.“ Све ово потврђује да су
Срби најстарији словенски народ и име Србин је хиљадама година старије од имена Слав.
Име Слав се први пут појављује у петом веку (491. године), римским освајањем. Прелазећи у западну Европу, Срби су се сукобили са Немцима. У то време сви српски
племена су се разумела и почела да се називају Словенима јер су СЛОВИЛИ, а они које нису
разумели називали су их Немци, јер су им се чинили немима. Како су се до тада звали сви Словени
Они су то име за Србе сачували хиљадама година, зато су сигурно били окосница и срж свих
словенских народа. Чешки историчар Јан Доброволски у „Јахрбуцх 1827“ каже: „Идентитет
имена Лужичких и балканских Срба нису случајна, потичу још из античких времена када су била Словени и звали су се српским именом ". А Павел Шафарик у књизи„ Словенске старожитности "пише:
„Име Срб дубоко је укорењено међу свим Словенима и могло је само у прадомовини добити своје право значење. “Рус Велтман у својој историји то потврђује"Да у давним временима име Србин било је заједничко свим Словенима." Такође, немачки етнолог Зеринг пише:„ Прво
заједничко име свих Словена било је Србли, што је значило уједињени “, а мађарски гроф Калај у својим списима записао је: „Према испитивањима најбољих научника, сви словенски народи у давним временима звали су се и Срби." Такође наводи да се име Слави појавило од шестог века док су сви
Словени живели заједно и називали се браћом. Занимљиво је писање чешког витеза Далимила,
од пре 850 година, када наводи „Срби су се населили на Балкану, уз море
гранао све до Рима. “Словенац Крек тврдио је да је прво име свих Словена било Србин".
Међутим, нема писаних докумената о подели овог јединственог народа на садашњи Словеначки народ. Стога постоје тврдње да је дошло до поделе
на почетку нове ере, и они који помињу да се то догодило пре седам или осам стотина година
пре тога. Фрањо Рацки пише „Ширењем моћи на север и исток Римљани су почели да добијају
тачније, вести о Србима, које су они, попут Грка, звали Венди, и то из балтичких региона
они купују ћилибар од седмог века нове ере “.
Римски историчар Александар Гуилфердинг написао је: „Балтички Венди имали су богате и велике
градови, образовање, државне и верске организације трговина који су задивили савременике “.
живели су на огромним пространствима и везао их је заједнички језик, а не политичко
јединство, ово цепање Срба могло се догодити неколико хиљада година пре Христовог рођења, услед
пренатрпаност и потреба за новим просторима. Према традицији и непобитним подацима, Срби
пре две хиљаде шест стотина година имали су просперитетну и просвећену државу на Балтичком мору. А њихова имиграција из Индије на Балтик уследила је више од хиљаду година пре тога.
Немац Јурген Спанут, истражујући немачку историју, открива српска гробља у Шпанији, Португалу и Британији од 3.000 п.н.е. Такође је у пећини у близини Мас-д 'Азила
у Француској открива знакове, које представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог доба до раног историјског периода.
И у Глозелу је открио камење на коме су пронађени изрезбарени јелени, медведи и животиња које би могле бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које се приписује филистејском или синајском писму. Ова ископавања процењују се на девет до десет миленијума пре Христа. Француски археолог Морле назвао је абецеду Глозел,
а Јурген Спанут изјављује: „Они који су измислили ово писмо положили су наш камен темељац Европске
цивилизације ". Платон верује да је исто краљевство владало Медитераном и Египтом преко Тиренског мора које је проширило свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић
написао је да је прапостојбина Словена била расута од Владивостока до Јадрана, као окосница
човечанства.
Најстарији халдејски, асирски и египатски рукописи и камени споменици људске цивилизације датирају око седам хиљада година. По њима је српска историја бар толико стара. На тим споменицима се помиње име Србин, али не и Слав. И „Кинески дворски дневник“, који је
непрекидно писано отприлике две хиљаде година пре Христа, садржи податке да су у то време Срби
живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је на том подручју живео српски народ
од Сибира до италијанске Венеције. Француз Роберт Ципријан развио је теорију о пореклу свих Словени од Илиро-Срба, односно од подунавских балканских Срба, који су се протезали од Балтика и Црног море до Кавказа и Каспијског мора. Србе доњег Подунавља назива прасрбима или
првобитним Србима, такође тврди да су прасрби насељавали ове просторе раније од времена у коме је живео Мојсије.
За каснији долазак Срба на Балкан, Кипријан каже да су дошли
својој браћи да помогне у борбама против Римљана. Није ни чудо што су од тада неке нације модификовале језик и чак су себи дали друга имена, због огромних даљина и потешкоћа
комуникација. Имена Чеха, Хрвата и Руса први пут се помињу у писаним споменицима из
шестог века нове ере, неколико хиљада година после Срба. Сафарик о томе пише: „Никад пре
име Чех, Лех или Слав се не помиње у шестом веку, а о Пољацима и Русима историја
говори тек у деветом веку. ". Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог породичног стабла. Лужички Срби кажу да су са Балкана, како су потврдили немачки историчари Сетген и Креисих узимајући за
основу иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим
истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на обали Балтика од пре 2.000 година пре Христа.
То су били прасловени (прасрби), чији су потомци данашњи лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле српске и називале су се „Бела Србија“, и шириле су се све до данашњих немачких граница. Роберт Кипријан закључује да су Срби најстарије стабло Словенске расе и да су их на Западу звали Венди, као и да су становници Сарматије домороци звани Срби.
Према Илији Живанчевићу, Душанов законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вуест пише да санскритски језик потиче из Вендиша, али не може одредити његово време настајања и такође тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим поређењима, једина могућност је да је то био српски језик. То је у складу са
Илија Живанчевић, који каже: „Словени су дали реч другим народима“. А он као време
порекла санскртског језика наводи да је 4.500 година пре Христа, док Емил Бурноуф сматра да је то било много пре, чак и у време „мрачне праисторије“. Није сам у
тврдњи да су Грчки и латински језици пореклом из пелазгијског језика. А за пелазгијски народ каже да је
живео на Медитерану и Алпима.
Једна грана Срба, која је на Балкан стигла из Сарбарске, преко Мале Азије, пре 3.000 година Пре Христа, настанио се у Старој Рашки (Тракија), а један део се спустио морем до
Крит у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 п.н.е. Победили су Крићане, али су се
мешали и претопили у нови народ - Грке или Грце. Подаци показују да су имена града Атина и богиње истог имена нису Грчког порекла. Постоје записи који тврде да су Акропољ такође изградили Срби.
Сами Грци верују да потичу из народа који се зове Пелазги и да су говорили
„варварски“ језик, а налази указују да су то били Срби. Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су то остале хорде асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са српским
племенима, а такав став заузима и сам Херодот. Једно племе Боруси остало је на Криту,
која се није помешала са Крећанима.
Балтички народи су одржавали свој језик до пре 200 година, када су их Немци германизовали
преименувши их у Пруску (Пројсена изговарају Немци с написом Преусен). Срби са Пелопонеза
насељавали су подручја изнад Саве и Дунава, стварајући прву Панонску Србију.
Катарина Велика, руска царица је Лужичко-српског порекла, што су историчари потврди именовањем
њеног оца (био је принц области Анхатт, Зербст - Сербисте). Катарину су звали у младости
„Северна Семирамида“. За себе је говорила да је словенске расе и писала је Грим-у 1784. да је словенски језик изворни језик људске расе и како наш народ каже: „Царска се не пориче".
Шафарик,наводи у свом делу „Старине“ следеће: „Срби су живели у Европи од давнина или од праисторије, а тако раширен народ води порекло од најудаљеније прошлости “.
Тврди да су Срби насељавали готово читаву Европу и многе делове Азије, па да одатле потиче наша стара изрека: „Говорите српски да цео свет разуме“. За српски језик Шафарик каже: „Тако је оригиналан, чист, граматички савршен и богат и није могао да се формира без постојања
јединственог изворног и независног народа ". А стари српски језик био је потпуно сличан данашњем, модерном, српском језику што је реткост у историји језика. Што се тиче писма, још се нико
није приближио Вуковом правилу: „Пиши као што говориш, читај како је написано“.
Сигисмунд Хербештеин наводи да су Срби живели на читавој обали Јадранског мора, од Венеције
до Цариграда, укључујући и српски Цариград, па он помиње Мезију као подручје Балкана,
коју су Грци и Римљани поделили на Горњу и Доњу Мезију, а даље спомиње и Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарска. Роберт Кипријан каже да је Дунав српска река, а Србе назива почетним
народом и мајком народа а српски језик - матерњи језик. Нестор Киевски, Леоник Халкокондил и Роберт Кипријан називају слив Дунава прасловенском колевкком Европе.
תגובות