СвиСви смо,бар једном у животу, правили,јели,поручили у ресторану ШОПСКУ САЛАТУ. Овде, у овом тексту, нећу вас замарати рецептима ни како је салата настала а ни о пореклу исте. Овде ћу говорити нешто о том народу који се зову Шопи и колики утицај вековима у назад имају како за СрБски народ тако и на много веће територије. Превасходно на језик којим су и којим и сада говоре. Нажалост велики "просветитељ, добротвор, реформатор" србског језика а и највећи уништитељ истог г.Вук Стефановић Караџић се није удостојио да шопски језик,говор и наречје призна као основу изворног србског пра језика. Зашто? О томе другом приликом а сада ћу се задржати само на Шопском пра србском говору.
Да су Срби и бројно шопско племе, као „Срби пре Срба“, и корен српства, аутохтони на Балкану, потврђују следећи докази, који се могу сврстати у три базичне групе: лингвистичка, генетска и митолошка основна група. Кренимо редом! Када се говори о лингвистичким доказима, треба се подсетити да Шопи имају јединствено културно благо, које друга српска племена немају; а то је древни старосрпски језик или шопски дијалект. И као што је већ речено, историчар и лингвиста Радован Дамњановић, филолог Бранислава Божиновић, публициста Слободан Јарчевић, као и многи други, с правом сматрају да је шопски дијалект најстарија верзија српског језика. И дакле, права шифра за откривање плански фалсификованог историјског порекла Срба или древног српског рода. Наиме, још у 2, 3, и 4 веку наше ере, када о досељавању Словена на балканско полуострво, наравно није било ни речи. Римске кохорте ходале су путем, који се и данас зове Виа Милитарис. А старосрби или Шопи, нису са њима ни говорили ни причали, него су „оратили“! Нису затврали врата својих дворишта него „порте“!, Нису тражили чорбу за јело, него „манџу“! Нису бежали од кише, него су се „кутали“! Нису писали, писма него су „шкрабали“! Нису питали шта радиш? Већ кво работиш? Са тим у вези, а као директни доказ да су старосрби или данашњи Шопи, већ живели у наведеним вековима „раме уз раме“, са Римљанима, потврђују и следеће истоветне речи: види-видере, семен-семе, рос-роса, сецаре, сецтио-сећи, пати-патити, цруста-краста, ветус-стар, на шопском „извејтел“, пудор, или стид, на шопском женски полни орган, или „путка“, /од ове архаичне речи изведен је и описни придев за женствену или путену жену-прим.аут./, цонатус, или намера, или покушај, на шопском канити се, или наканити се, салта или скок, цасула или кошуља, гуњ или гунна, портас, порта или врата, манџа, јело или чорба, скутум или штит, или на шопском скутати се, сакрити се, сцрибо, сцрибере, шкрабати или писати, кво, на шопском шта или на латинском куда, титула Цезар - ц/аесар, или ја сам цар итд. итс. Презентоваћу такође и неколико на први поглед класичних латинских речи, а које у корену имају протосрпску или српску реч „тор“. На пример: император, или онај који организованом силом „пере“ или одржава тор или дату заједницу, оратор, или онај који „оре“ својим говором, сенатор или седатор, онај ко „седи“ изнад тора, или адекватније заступа тор или народ, гладијатор, или онај ко угадја или „глади“ тору или народу, доктор, или онај који је поред тора и води рачуна о њему, односно народу, преторијанац, или онај ко стоји испред тора и чува тор, или одредјено лице или јагњад итд. итд.
Наиме, поменута „латинска титула“ Цезар, поред занимљиве етимологије, ближе објашњава и неке очигледне лингвистичке и историјске фалсификате. У књизи Роберта Гревса „ЈА КЛАУДИЈЕ“, која је заправо романсирана биографија императора Клаудија, описана је и следећа занимљива сцена. Једне ноћи над Римом беснела је олуја, и севале су бројне муње! Једна од њих ударила је баш у споменик, који је био подигнут у част императора Октавијана Августа. Сутрадан његов наследник, император Тиберије, са пратећом свитом, дошао је на лице места да се и сам увери у каквом се стању налази обелиск његовог претходника. И уочио је следеће! Муња је била ударила директно у натпис ЦЕЗАР АВГУСТ или изворно написано ЦАЕСАР АУГУСТ, и буквално „обрисала“ почетно слово „Ц“. Тиберије је обраћајући се свити прокоментарисао да они свакако и сами знају да „обрисано“ слово „Ц“ представља заправо римски број „сто“. А затим је питао, и да ли можда знају шта значи преостала реч „ЕЗАР“, односно како је изворно била написана „... АЕСАР“? Видећи да им је порекло ове речи потпуно непознато, објаснио је да је то заправо етрурска реч, и да означава божанство, или бога, или лице које има божанствене моћи. Елем, расчлањивањем наведене етрурске речи „АЕСАР на „АЕ“ и „САР“ може се прочитати следеће. „АЕ“, на први поглед не значи ништа, али на шопском дијалекту, или старосрпском језику представља заменицу за „ЈА“ или „ЈА САМ“ или „ОВДЕ САМ“. А почетно слово „А“ од „АЕ“ остало је у употреби све до данас, и у свакодневном српском говору, када вас на пример, неко позове, а ви лаконски одговорите са – „А“! Друга реч „САР“ асоцира недвосмислено на „ЦАР“ или ЦАРА. Прочитана са десне у леву страну, добија се реч РАЦ или РАС или РАСА, која упућује на неку расну, дакле посебно истакнуту личност. Логично је онда да се реч САР чита као ЦАР. Према томе, етрурска реч АЕСАР, или латинизована као ЕЗАР у буквалном преводу значи; ЈА ЦАР, или ЈА САМ ЦАР, а не бог, како се до сада најчешће преводила. Када се поменутој речи, на почетку дода отпало слово или број „Ц“, онда се изворна етрурска реч, уз помоћ шопског дијалекта, или старосрпског језика може превести као; СТОПОСТОТНИ ЈА САМ ЦАР! Или боље, ЈА САМ СТОПОСТОТНИ ЦАР! Или још боље, ЈА САМ АПСОЛУТНИ ГОСПОДАР! Дакле, Гај Јулије је себе био прогласио царем, и то стопостотним, етрурско-латинском титулом Цезар, у време када је град-држава Рим, имао у политиколошком смислу, класично републиканско државно уредјење. Тек касније Марко Јуније Брут, и остали завереници схватили су ову лингвистичку финесу, и фактичку политичку издају основних републиканских начела. Према томе, није историјска истина да је разлог Јулијевог убиства била његова будућа намера да васпостави монархију, и да се прогласи царем, јер је он „де факто“, већ био монарх-апсолутиста, односно „цар над царевима“!? И наравно баш због тога, био је и убијен!? Такодје није тачно да су од његове титуле Цезар, наводно настале српска реч „цар“, као и немачка реч „кајзер“. Наиме лингвистичка логика је дијаметрално супротна, јер су све три речи или титуле, етимолошки гледано, директно настале баш од протосрпских речи АЕ, или ЈА и САР, или ЦАР. Занимљиво је навести, да се наведена архаична реч „АЕ“, још увек употребљава на шопском говорном подручју. Наиме када се две особе издалека дозивају, као на пример: „Персооо мори куде си“? или Персо где се налазиш? Ова друга особа најпре одговара са препознатљивим „АЕ, еве ме тука сам...“ ! или ЈА, ЈА САМ, ево овде сам!
Поред квази латинске титуле ЦЕЗАР, посебну лингвистичку пажњу заслужује и познати Вергилијев епски спев ЕНЕЈИДА, који се правилно пише са словом „Ј“, због наменски измишљеног тројанског имена ЕНЕЈ. Зашто баш ЕНЕЈИДА заслужује посебну доказну лингвистичку пажњу? Зато што је еклатантан пример континуитета данашњег српског рода и српског језика, од древне Винче и Лепенског вира, па до сада. И зато што је истовремено класични пример савршено подметнутог лингвистичког и историјског фалсификата!? А такође и зато што је овај фалсификат прагматично био искоришћен у римске империјалне и пропагандне сврхе, да се протосрпски Етрурци, или РАСЕНИ сасвим легално, избришу из историје света, и као прави оснивачи Рима. Такодје и што је Енеј, /наводно изворни грчки јунак – прим.аут/, као измишљени књижевни лик, поред осталог, био и у функцији брисања историјске истине, да је и потоња римска империја, заправо настала на етрурско – српским, а не хеленским, културолошким темељима. И најзад, зато што овај антички књижевни наслов, попут записа на камену, непристрасно сведочи о постојању протосрпског језика, па дакле и самих протосрба, и на територији ван балканског полуострва, у време када они који су тек касније обавештајно потурили „досељавање Словена на балканско полуострво“ /ватиканско-германске обавештајне службе-прим.аут./, нису ни постојали!? Наиме, после изгубљеног тројанског рата, и дугогодишњег лутања, део преживелих Тројанаца, или протосрба, тражећи уточиште, долази најзад бродовима својима, - односно ЕТРУРЦИМА. Када се на мору појавио први тројански брод, група знатижељних Етрураца, која је била окупљена на обали, гласно је узвикнула... И сада молима вас, обратите пажњу, на наводно непознати језик којим су говорили: Дакле: „ЕНЕ ИДЕ“, или „ЕНЕЈ ИДЕ“, у једнини! И ЕНЕ ИДУ, или ЕНЕЈИ ИДУ, у множини, када су се на пучини појавили и остали тројански бродови. Напомињем да се овај емотивни узвик из прадавне прошлости, у потпуно истом облику, /дакле непромењен/, и данас користи на шопском говорном подручју, у источној и југоисточној Србији, у суседној Македонији, западном делу Бугарске, Румунском делу подунавља и дакле, свуда на Балкану, где живи старосрпска шопска популација. Стога је ова етрурско-шопска лингвистичка константа, /поновићу ЕНЕЈ, ЕНЕЈ ИДЕ или конкретно ЕНЕЈИДА/, убедљив доказ, и о постојању њихове заједничке прото-српске језичке основе. Медјутим, локалним полуписменим латинским грађанима, и нажалост не само њима, „учинило се“ да је извикано: ЕНЕЈ ИДЕ, мушка особа, односно именица мушког рода ЕНЕЈ, или ЕНЕЈИДА!? Али у конкретном случају, наглашавам, радило се само о свакодневној показној српској речи, ЕНО ИДЕ, или старосрпској показној речи ЕНЕЈ ИДЕ? А не како се вековима погрешно сматрало, о властитом имену ЕНЕЈ, наводног тројанског јунака!? Не треба наиме, заборавити да су антички дворски песници попут Вергилија, прво били режимски пропагандисти, па тек онда надахнути књижевници, „којима је било стало“ до тзв. објективне истине. Стога се основано може закључити, да наводни тројански јунак ЕНЕЈ, или Вергилијев ЕНЕЈИДА, написан по поруџбини императора Августа, на жалост многих еминентних историчара, и књижевника, као грчки национални јунак - никада није постојао. Из простог разлога што су се Грци по Херодоту, доселили на Балкан тек око осмог /8/ века п.н.е. А чувени Тројански рат, одиграо се око дванаестог /12/, века п.н.е. Зато је и легендарни антички еп познат као ЕНЕЈИДА, био и остао, обична пропагандна песничка фикција, у корист фабриковане ватиканско-германске тезе, да је наводно Грчка „колевка европске културе“!? И дакле, манипулативна персонофикација Константног Информативног Рата, или скраћено КИР-а, који је се вишевековно водио и води против протосрпске винчанско-лепенске баштине, која је заправо била и јесте, у основи „европске културе“!
У том смислу занимљиво је истаћи, и као доказни лингвистички материјал, о аутохтоном пореклу Срба, да и нехеленизовани наслови Илијаде и Одисеје, на које се Вергилије итекако угледао док је писао Енејиду, у целости потврђују да једино на протосрпском језику, или шопском дијалекту, имају лингвистички смисао, Тако је, Илијада заправо прото-српски јунак Илија, који даје, или скраћено да, а који је приликом преводјења на грчки језик, /у шестом веку п.н.е. на захтев атинског тиранина Пизистрата-прим.аут./, преименован најпре у АХ-ИЛИЈУ, а потом и у свима познатог АХИЛА. Одисеј је такође митски прото-српски јунак, који плови, или метафорично хода морем. На шопском дијалекту, или старосрпском језику међутим Одисеј не хода, већ - ОДИ, /од чега је настао савремени српски глагол Х/ОДАТИ-прим.аут./, и успут СЕЈЕ бројна острва која је лутајући морем посећивао. Према томе, и наслови ових античких епова, или боље речено, прото-српских епова, један су од бројних лингвистичких доказа, о постојању прото-српског језика, па дакле и прото-срба на балканском полуострву, у много ранијем периоду него што то тврде ватиканско-германске обавештајне службе, и њихови пратећи фалсификовани бечко-берлински историјски извори!?
Медјутим, један од најозбиљнијих лингвистичких доказа да су Срби аутохтони и да није било никаквог досељавања Словена на балкнско полуострво, јесте свакако винчанско-лепенска или прехришчанска српска СЛАВА. О њој се наравно јавно не говори, јер би се на тај начин, директно детронизирала популистичка светосавска варијанта хришћанског православља. Дакле шта се заправо крије иза изворне етимологије и семантике прехришћанске СЛАВЕ? Крије се постојање прехришћанске старосрпске родне вере, која је била у директној супротности са потоњим јудео-масонским хришћанством. И управо се у овој „тајни над тајнама“, налази и кључ разумевања каснијих амбивалентних српско-српских односа!? Крије се такође да се винчанско-лепенска или прехришћанска реч СЛАВА или расчлањено СЛ/АВА, састоји од почетна два слова „С“ и „Л“, која се на старосрпском језику или шопском дијалекту односе на СЛНЦЕ или СЛ/НЦЕ или СУНЦЕ. Према томе, винчанско-лепенско СУНЦЕ је у првом цивилизацијском циклусу, као што је веч речено, било третирано као безбожни све-творачки родјак или предак. А следећа реч АВА, о којој је такодје било више говора у претходним наставцима, односила се на прамајку или велику мајку ВОДЕ, која је заједно са СУНЦЕМ, створитељ нашег свеукупног света постојања. Према томе, озбиљно је животно питање, да ли верујући Срби знају, шта и кога, заиста још увек подсвесно славе?
У контексту наведеног, када је реч о генетским доказима, којима се такође потврђје да су Срби аутохтони на Балкану, подсетимо се заједно, да је по Анатолију Кљосову, винчанско-лепенски ген, кога је он назвао управо по Сунцу Р1А1 /РА/, стар око 12. 000 година. У том смислу старосрби или Срби старији су од хришћанства, ни мање ни више него 10. 000 година, што се наравно нимало не уклапа у хришћанску двехиљадегодишњу јудео-масонску идеологију, која је алфа и омега савремене цивилзације!? Стога је и о вишемиленијској винчнско-лепнској или прехришанској српској СЛАВИ, најбоље - ћутати и неталасати!? Све ово наведено такође је и одговор на често постављено питање, зашто нас непрестано прогоне и тлаче!? Па просто речено, зато што смо незгодни СВЕДОЦИ ИЗВОРНЕ ИСТИНЕ, о стварном времену и месту настанка, савременог цивилизацијског циклуса. И управо зато хиљадугодишње винчанско-лепенско или прехришћанско старосрпско слављење „бога“ Сунца или скраћено СЛ, и „богиње“ воде АВЕ, /СЛ плус АВА једнако је СЛАВА – прим.аут./, студиозно и плански, прекривено је потом, познатим хришћанским свецима, које Срби колонијано славе, наводно „од како је века и човека“. Даљим генетским истраживањима, која су се у међувремену итекако исполитизовала, потврђено је да је винчанско-лепенски или „српски ген“, или динарик И/2, најприсутнији код становника источног и југоистошног дела Србије, дакле на ширем простору Старе или Балкан планине, где је и већинско старосрпско или шопско становништво. У вези са тим поставља се и сасвим лигично питање, чему онда исполитизовано име „динарик И/2“, када је логичније да поменути ген буде назван „балканик И/2“, из простог разлога што је реч о балканском, а не динарском полуострву?!
И на крају када је реч о митолошким доказима, да су Срби староседеоци на балканском полуострву, занимљиво је истаћи и следеће чињенице. Наиме, да једино старосрби или Шопи у свом окружењу имају митске приче о њиховој Првобитности или Прворођености. У контексту наведеног, један од старошопских митова гласи овако: „Првог дана постанка, Бог је направио првог Шопа. Другог дана направио је другог Шопа. Трећег дана трећег, и тако свих шест дана, по једног Шопа. Седмог дана сео је поред Дунава да опере блатњаве руке и гледајући задивљено у Шопе, промрмљао себи у браду: „Море, добро испадоше ови Шопи, по њиховом калупу, направићу остале људе“. И тако је ваљда и било! У вези са овим митом сачувано је и предање да је сваки старосрбин или Шоп био дужан да се макар једном у животу попне на највиши врх Старе или Балкан планине, и да одозго још једном види Дунав и дунавске обале, одакле су /својевремено/ дошли његови давни преци. У шопском племену тај ритуални чин планинарења, вековима уназад био је познат као „Шопско ходочашће“. Наведени мит могло би се рећи, представља својеврсни неолитски медиј, којим се циљно преноси одређена порука будућим генерацијама. У конкретном случају то је јасно шопско сећање на њихове винчанско-лепенске или подунавске корене, којима се недвосмислено потвређује и аутохтоност Срба, и самих србо-шопа, или Шопа на балканском полуострву. У контексту наведеног, занимљив је такође и мало познати шопски мит о Александру или САНДИ Великом. Наиме једино су га старосрби или Шопи сматрали својтом, и тепали му завичајно САНДА. Између осталог што је и на простору њиховог живљења, укинуо вишевековни ЛАПОТ, у историји познат као „хумани начин“ убијања старих и изнемоглих људи. Овај шопски мит занимљив је и из историјских разлога, јер разоткрива један од значајнијих ватиканско-германских фалсификата, а то је чињеница да је од 37 хиљада војника у Александовој војсци око 30 хиљада било Меда Трачана, Дачана, Илира итд. И са тим у вези да је по овом древниом шопском предању, језик командовања у Александровој бројној војсци био протосрпски, а не грчки. Наиме Александар је први пут посетио данашњи део Шоплука 339 године п.н.е. И то да наводно, како су нас учили из кривотворене бечко-берлинске историје, као „изванредни стратег утврди своје северне границе, пре него што крене у освајање Персије“. Међтим, како у то време нису постојали ММФ и Светска банка, Александар је заправо био дошао са јасном намером да из Бора, Рудне Главе и Мајданпека узме злато, које му је било потребно за финансирање персијског војног похода. Међутим, наши директни преци талични МЕДИ, по којима су Римљани касније поделили освојену територију на Горњу и Доњу Мезију, нису пристали да САНДИ дају злато. А такође „дрско“ су одбили и наметнуту регрутацију њихове омладинске популације. Наравно да је то изазвало озбиљан ратни сукоб! И Александар је потом војнички беспрекорно „до ногу“ потукао братску медску војску у Софијском пољу, или конкретније у кањону реке Гинске, која је сада позната као Нишава. Затим је бројна протосрпска „силом регрутована“ војска, била лоцирана низ/водно у град НИЗ, НИС или НИШ, који је у то време /а о чему се врло мало зна-прим.аут./, био и главни трговачки, војни и регрутни центар Треће аријевске протосрпске империје. Подсетимо се, из кога су нимало случајно на своја аријевска освајања били кренули и Александрови претходници НИНО БЕЛОВ, водја Прве аријевске протосрпске империје. И СЕРБО МАКЕРИДОВ, водја Друге аријевске протосрпске империје. Наравно да је и сам Александар знао ове историјске податке, јер је ишао у освајање њиховим путем, и користио њихове географске карте. Елем, после обављене трогодишње војне обуке у Нишу, Александар је поново дошао у данашње шопске крајеве 336 године п.н.е. и извршио је смотру обучених војника. Након тога прешао је реку Дунав и попунио војне резерве регрутима, и војном логистиком из истородне Дакије. На пролеће 334 године п.н.е. Александар Македонски познат колоквијално старосрбима или Шопима и као САНДА, преко езотеријског Ниша, где је био обавио потребне обредне радње, и наравно родне Пеле, кренуо је у освајање Персије... Па ако неко и после наведене тријадне аргументације. И већ изнетих доказа читаве плејаде познатих српских историчара аутохтониста; као и презензованих доказа магистра техничке физике Драгољуба П. Антића, по коме је такодје „досељавање Словена на балканско полуострво“ математичко-физичка немогућа мисија, још увек „мисли“, да су се СРБИ ипак доселили у ВИ и ВИИ веку на балканско полуострво, тај и није Србин, нити припада древном српском роду...
Comments