Мода ношења кратке косе код нас релативно је нова и траје знатно краће него што је био обичај да мушкарци буду дугокоси.
Перчин је кроз историју вековима био једина и унивезална мушка фризура.
Испреплетена кика пуштена низ леђа представљала је, на симболичан начин, мушкост и снагу. Сви јунаци народне поезије и других предања били су бркати, брадати и - дугокоси.
“Наводно је први код нас перчине забранио Карађорђе“, каже етнолог Драгомир Антонић.
“Разлог је био у томе што су у борбама Турци могли да ухвате противника за перчин и тако му лакше дођу главе. Када је то видио, вођа Првог српског устанка наредио је да сви устаници одсеку перчине. Међутим, и Турци су имали обичај ношења овог мушког украса, па је једна од претпоставки да је перчин укинут и зато да би се наши "бојовниц"и и визуелно разликовали од Турака.Према другим изворима код Црногораца је ту одлуку донио владика Петар Петровић Његош, а мотиви су били исти.“
Од 1810. године, када је овај Карађорђев налог ступио на снагу, у народу је било много опирања тој идеји. Процес је ишао веома споро, јер је познато да се Срби веома тешко одричу традиције.
Зато је касније и кнез Милош Обреновић, током своје друге владавине (1858-1860. године), потврдио указом Карађорђеву одлуку, овог пута проширивши је на све мушке главе, а не само на војску. Истовремено, Милош је наредио да сви мушкарци морају да пусте бркове!
Када је у западним земљама, попут Француске, уведен нови начин шишања мушкараца, истовремено су уведене и перике односно лажна коса, коју су носили великодостојници.
Настанак саме ријечи перчин очигледно има веома давне корене. Највише асоцира на реч перо или пераје. Како нам је објаснио историчар и лингвиста Радован Дамјановић, аутор књиге ”Српско-српски речник”, ови термини асоцирају на ударање, јер пераје удара по води, а перо по ваздуху.
“Перчин личи на бич, а бич служи за ударање“, подсећа Дамјановић. “Врховни словенски бог Перун био је громовник, односно ударао је громовима".
Дамјановић посебно наглашава да ово није турска реч, како неки претпостављају, и да уопште турцизмима дајемо већи значај него што је то објективно стање ствари. Како он наглашава, чињеница је да су Турци донели многе термине на наше поднебље, али да су такве речи персијског порекла. А, персијски језик спада у индоевропске језике.
Неизоставан део мушког достојанства уз перчин дуго је била и брада. У православљу је остала као неизбежан дио свештеничког изгледа, док су је католици укинули. Тај гест био је један од разлога за раскол међу хришћанима 1054. године.
Међу античким Грцима брада је преовладавала док на власт није ступио Александар Македонски. Он је својим војницима наредио да се брију, јер их у борби прса у прса непријатељ неће лако дохватати. Али, постоје и тврдње да је велики војсковођа био ћосав, па да су његови генерали почели да се брију не би ли се додворили владару.
Код нас је дуго најбруталнија и најтежа казна била чупање браде. Остало је забележено да је ову казну примењивао и цар Душан. У његовом законику за кривца је било посебно понижење ”да се опали”, односно да му је осмуди брада. То би га посебно обележило, јер су сви у његовом окружењу били брадати. Зато је дуго било незамисливо да мушкарац не пушта браду. И, она је спадала међу основне знаке мужевности, а код старијих особа је и била ”печат” мудрости.
Женска фризура која се код нас највише задржала била је кика увијена у пунђу. Жене прошлих векова често су чак и мастиле косу да би била сјајна. И овај обичај је укинут почетком 19. века у време власти кнеза Милоша, јер је таква коса била идеално легло за вашке.
Најљући противници ношења браде били су Хуни. Обичаји овог азијског племена су често одлазили у крајност. Они су, рецимо, одмах по рођењу мушкој деци ножем дубоко шарали образе како би касније ожиљци спречавали да никне брада
Comments