Иако је биографија обавјештајца Мустафе Голубића, бившег борца за национално ослобођење, који крајем 1918. године постаје комунист, импресивна сама по себи, сензационалистички наративи приказују га као иконичког југославенског агента 007, док етнонационалистички фокус закрива политички развојни пут својствен многим националистичким револуционарима који су се у том периоду окренули комунистичком интернационализму.Мало који познати комуниста привлачи толико пажње у последњих тридесет година као Мустафа Голубић. Од црнорукашких, српско-националистичких корена, до наводног рада „за НКВД“, односно совјетску тајну полицију, па до загонетног потказивања и смрти у Београду 1941. године, прича о овом обавештајцу интригира и ентузијасте за историју и радознале љубитеље мистерија. Појава Голубића као лика у Бјелогрлићевој серији Сенке над Балканом само додатно храни његову већ велику популарност. Међутим, историчари су се до сада мало бавили Голубићевим ликом и делом. Иако је о њему доста писано, углавном су се његовим животом бавили новинари, често вођени сензационализмом, и без икаквог истраживања архивских извора. У овом тексту ћу покушати да представим оно што заиста знамо о Голубићу на основу историјских документата, да контекстуализујем његов животни пут и, на крају, да се осврнем на узроке и разлоге његове огромне популарности.
Прави и лажни Голубић
Свако ко се жели озбиљније бавити животом Мустафе Голубића мора претходно проћи кроз минско поље измишљотина, полу-истина и историјских фалсификата. Побијање свих њих захтевало би минимално један фељтон, те ћу се овде осврнути само на неке најбитније и најпопуларније митове о Голубићу. Добар почетак раздвајања жита од кукоља јесте опис радног места Мустафе Голубића: они који пишу да је био агент НКВД-а или Коминтерне на потпуно су кривом трагу, као и они који га називају „вођом“ совјетског обавештајног пункта у Бечу. Голубић је, у периоду његовог живота који јавност највише занима, био обавештајац Црвене армије, а за НКВД је радио само кратко током двадесетих. Совјетска војска и полиција су, нимало изненађујуће, имале институционално раздвојене обавештајне службе, као и у било којој држави. Коминтерна формално није била део совјетског државног апарата, него је била међународна организација, те је такође имала своју засебну обавештајну службу.
Исто тако, не постоји ни један једини извор који би доказао тврдњу да је Голубић учествовао у атентату на Лава Троцког, оснивача Црвене армије и Стаљиновог дугогодишњег ривала. Нетачна је и бизарна тврдња да је у Кремљ улазио на приватан улаз и да је био лично близак са Стаљином, коју демантује уједно и једини извор о Голубићевом боравку у Кремљу: мемоарски запис Родољуба Чолаковића, који је тамо био заједно с њим: ушли су на побочна врата јер је тамо живео пријатељ ког су посећивали. Тај пријатељ, наравно, није био Стаљин лично.Поред овог сензационалног подвига, Голубићу се приписује и дизање у ваздух пола Смедерева. Наиме, 5. јуна 1941. године, немачко складиште муниције у Смедеревској тврђави је експлодирало, а експлозија, која се догодила на пијачни дан, убила је огроман број људи. Процене иду од неколико стотина до чак две и по хиљаде жртава. По свему судећи, Голубића се проглашава кривцем за овај чин зато што је, као што се тврди за све комунисте, наводно био против Срба. Ова клишеизирана антикомунистичка пропаганда не објашњава зашто би један одликовани ветеран Балканских ратова и Првог светског рата, који је добровољно ступио у српску војску иако је био поданик Аустро-Угарске, одједном одлучио да побије на хиљаде невиних српских цивила, као што не објашњава ни шта је једног националисту подстакло да с временом постане комуниста. Поврх тога, ова теорија не нуди ни једно једино објашњење зашто би обавештајцу Црвене армије било у интересу да изврши агресорски чин на нацистичку Немачку у тренутку када СССР са том државом има уговор о ненападању и активно покушава да избегне рат. Голубића је само два дана након смедеревске експлозије у Београду ухапсио Гестапо из невезаних разлога, а 17 дана касније почела је нацистичка инвазија на СССР. Није ли за очекивати да би нацисти, да су имали и најмањи доказ о Голубићевој умешаности у експлозију, користили то у својој пропаганди након почетка рата са СССР-ом, а можда и као један од повода за инвазију? У сваком случају, Голубић је недуго потом убијен, а након његове смрти појавила се и легенда о њему као „хероју СССР-а“. Иако се нигде у руским документима не помиње са таквом титулом, наша штампа о њему често пише као хероју СССР-а, иако за то по свему судећи не постоји ни један једини извор осим његовог надгробног споменика у Београду.
Највећи посао на популаризацији Голубића свакако је урадио публициста и новинар Миломир Марић. Голубић је скоро па главни протагониста његове Деце комунизма, свеприсутан, свемоћан и загонетан. Марић га описује као добровољца „у рату за освету Косова“, „масонског стипендисту“ и потенцијалног раног агента Охране, тајне полиције царске Русије. Скоро трећина прве књиге посвећена је Голубићу. Иако Деца комунизма није у потпуности за бацити (користи се аутентичном мемоарском грађом из Архива Југославије, као и објављеним сећањима многих комуниста), ненавођење извора и сензационалистичке тврдње испреплетане са истинитим подацима чине је поприлично неупотребљивом за историчаре, а штетном за ширу јавност која нема довољно информација да истину одвоји од Марићеве фикције. Исто се може рећи и за друге биографије Мустафе Голубића, попут оне коју је 1986. објавио Сеад Трхуљ и оне коју је прошле године за Недељник написао Дејан Стојиљковић.Уравнотежена је једино кратка биографија Боривоја Нешковића, који је избегавао нагађања и гласине
Најзначајнији и уједно почетни извори за изучавање живота и дела Мустафе Голубића требали би бити они који су већ објављени у научним књигама и часописима, а које новинари и публицисти који покушавају да се сензационалистички баве Голубићем по обичају избегавају. То су пре свега „Прилози за биографију Мустафе Голубића“ које је још 1993. године објавила историчарка Убавка Вујошевић, као и зборник Москва – Србија, Београд – Русија који су 2017. године заједно објавили Архив Србије и Централни државни архив града Москве. „Прилози“ заправо доносе партијске упитнике и аутобиографије које је Голубић писао тридесетих, а које је Вујошевић пронашла у бившем Централном партијском архиву Института марксизма-лењинизма у Москви. Документи из зборника Москва – Србија, Београд – Русија доносе записнике Гестапоа, настале током ислеђивања Мустафе Голубића 1941. године. Они ће уједно бити и окосница овог првог покушаја писања кратке научне биографије Мустафе Голубића.
Од националног до интернационалног револуционара
Аутори који су сензационалистички писали о Голубићу често са поносом истичу да је он, иако муслиман, наглашавао своју српску националност. Исти ти аутори, повучени етноцентризмом и национализмом који доминирају последњих тридесет година, забораве да се запитају како то да један српски националиста, члан Црне руке и Младе Босне, постаје комуниста, и као такав умире? Одговор на ово питање треба тражити не само у национализму, који је након Голубићеве смрти прешао пут од еманципаторске идеологије до кукавичког изговора за одбрану социоекономског статуса qуо, него и у самој комунистичкој идеологији, која је, упркос данашњим стереотипима, привлачила многе националисте.
Мустафа Голубић рођен је у Стоцу, у Херцеговини, 24. јануара 1891. године, у породици „ситног турског поседника“. Као изврстан студент, добио је подршку општинског одбора да настави студије у Реалној гимназији у Сарајеву. Тамо се већ 1908. године прикључио „Младој Босни“. Због тога је избачен са свих школа на територији Аустро-Угарске, те 1909. године одлази у Београд да се школује. Од почетка је повезан са четничком организацијом „Комита“ под руководством мајора Војислава Танкосића, чију ће војну школу у Пријепољу завршити пре одласка у рат. Био је члан организације „Уједињење или смрт“ (познатије као „Црна рука“) од њеног оснивања, маја 1911. године, као и сви чланови „Младе Босне“. Од почетка Првог светског рата (или, како га он зове у једној од споменутих аутобиографија, „Империјалистичког рата“) бори се у редовима мајора Танкосића. По задацима „Црне руке“, то јест Драгутина Димитријевића Аписа лично, Голубић путује по Европи и пре и током рата, да би га, као црнорукца, ухапсила француска влада 5. фебруара 1917. године.То се догодило највероватније по налогу српске владе, јер се временски поклапа са хапшењем Аписа и других црнорукаца, те почетком Солунског процеса. Они су, према Голубићевој каснијој тврдњи, ухапшени јер су заиста планирали атентате на Александра Карађорђевића и Николу Пашића, мада су намеравали и убиства других крунисаних глава Европе Из затвора је пуштен тек у септембру 1918. године, а у Београд долази неколико месеци касније и постаје комуниста.За разумевање ове наизглед радикалне промене у Голубићевим ставовима, треба сагледати контекст револуционарног таласа који је од 1917. до 1920. године захватио Европу. Лењинова револуционарна стратегија експлицитно се заснивала на тројном савезу пролетаријата, сељаштва и „национално-револуционарних“ покрета. Наиме, он је сматрао да у новој ери револуција која надолази, управо овакав савез представља све прогресивне снаге које се могу борити против империјализма на глобалној капиталистичкој периферији. У државама у којима је пролетаријат слаб и малобројан, он може изгурати револуцију заједно са сељаштвом и национално-ослободилачким организацијама, под условом успеха комунистичке револуције у развијеним капиталистичким земљама.Ово није био само производ Лењинове уобразиље, него директног укључивања националних револуционара у покрете против европских царстава и империјализма. На Балкану је то било још очигледније него другде: један Голубићев савременик из Загреба написао је да су радикалне омладинске организације попут „Младе Босне“ „имале пола националнореволуционарни, а пола анархистички карактер“.Десетак година пре атентата у Сарајеву, Илинденски устанак Македонаца против Османлија је водио Никола Карев, који није био само националиста, него и члан Бугарске радничке социјалдемократске партије (тесни социјалисти), која ће 1919. године постати Комунистичка партија Бугарске. Младобосанце су, исто тако, поред националних револуционара и митских средњовековних фигура, инспирисали руски револуционари, попут Александра Херцена, Николаја Чернишевског и Михаила Бакуњина.[12] Владимир Гаћиновић, ког Голубић описује као „идеолошког вођа Младе Босне“, био је пријатељ и сарадник потоњих бољшевичких револуционара попут Лава Троцког, Виктора Сержа и Анатолија Луначарског. Када су национални револуционари попут Голубића видели зависност својих владара од империјалних сила, и њихово јурење себичних партикуларних интереса под кринком „националног ослобођења“, многи су се, разочарани, окренули класној анализи. Веза између национализма и комунизма, између националног и класног ослобођења, била је нераскидива. Међутим, данашњи описи ових догађаја најчешће намерно бришу комунизам и класу.
Црна рука
Везе Црне руке и Младе Босне са руским револуционарима, дакле, почеле су још пре избијања Првог светског рата. Упркос томе, у овом периоду их још увек не можемо окарактерисати као експлицитно анти-империјалистичке револуционарне организације. Док је Млада Босна била блиска револуционарима, врхушка Црне руке је више неговала везе са „званичном“ Русијом, односно са царским војним и обавештајним структурама. Још увек су се надали помоћи империјалних сила за остваривање пројекта уједињења Срба (или свих Јужних Словена). Сам Голубић се у Русији први пут обрео у лето 1915. године, по Аписовим наређењима, и регрутовао јужнословенске ратне заробљенике из Аустро-Угарске за Руску царску војску. Божин Симић, један од водећих црнорукаца, најдуже се задржао у Русији, и тамо прешао пут од српског националисте до левичара. То је уједно била и животна путања хиљада јужнословенских војника који су се тамо нашли, а које су радикализовали сиромаштво, неједнакост и малтретирање од стране руских и српских официра.У случају Симића битни фактори били су и његово ново, изричито пројугословенско опредељење, разочараност империјализмом на који су се црнорукци раније ослањали, као и чињеница да му је српска монархија судила у одсуству и да га је у случају повратка у Солун чекала затворска казна. Нјегова каснија веза са совјетским обавештајним структурама још увек није сасвим истражена, иако је играо битну улогу у приближавању Југославије СССР-у након пуча 27. марта 1941. године.Прва особа са којом се Голубић састао када је у јулу 1920. године емигрирао из Краљевине СХС, био је управо Божин Симић. У том тренутку, Голубић је већ око месец дана био члан Комунистичке партије Југославије.
Тада почиње Голубићев живот политичког емигранта – комунисте. Највише времена је провео у Бечу, где је блиско сарађивао са још једним бившим црнорукцем и комунистом, Павлом Бастајићем. Мустафа Голубић, као и многи националисти који су сматрали да је буржоазија издала националне идеале, нашао се у такозваној левој фракцији КПЈ, која се залагала за интензивирану револуционарну агитацију у условима илегале, очекујући да ће двадесете донети нови талас комунистичких револуција. Чланице и чланови леве фракције су се залагали минимално за федерално преуређење Југославије, или чак њено разбијање зарад стварања уједињене Балканске совјетске федеративне социјалистичке републике. Голубић је био делегат КПЈ на њеном Трећем конгресу, одржаном у Бечу 1926. године, на којем је постигнуто привремено помирење између леве и десне фракције. У Бечу је радио и као уредник партијских новина Срп и чекић. Међутим, две његове најзначајније области рада биле су обавештајне службе и национално-револуционарне организације.
1923. године Мустафа је постао совјетски обавештајац, а наводи да му је шеф био извесни Черски-Кнап.Формални назив одељења у којем је радио Голубић је Инострано одељење Државне политичке управе при Народном комесаријату унутрашњих дела, односно ИНО ГПУ НКВД.Није познато какви су били конкретни задаци Голубића, али је извесно да је Беч био централни пункт ИНО ГПУ за југоисточну Европу, и да су многи југословенски комунисти тако постали блиско повезани са обавештајним структурама СССР-а. Поред Бастајића и Голубића, обавештајним радом су се бавили још и Лабуд Кусовац и Димитрије Станисављевић – Крка.[22] Голубића је често финансијски издржавао Владимир Туцовић, црнорукац и рођени брат Димитрија Туцовића. Рад обавештајаца био је директно везан уз рад национално-револуционарних организација.
Совјетски Савез активно је покушавао да изгради уједињени фронт комуниста са национално-револуционарним организацијама, те је у Бечу потајно али блиско сарађивао не само са црнорукцима, него и са револуционарима из Албаније, Добруџе, Македоније, Црне Горе и Хрватске. У њихове највеће успехе свакако се убраја приближавање албанских револуционара из КОНАРЕ-а (Комитети Национал Револуционар) СССР-у, као и стварање Внатрешне Македонске Револуционерне Организације (уједињене), која ће постати успешна и популарна противтежа екстремнодесничарском ВМРО-у Ванча Михајлова. Голубић је свакако био у центру тих збивања, јер је био један од уредника новина "La Federativna balquaniqe", које су од 1924. године излазиле у Бечу и служиле као платформа за обједињавање национално-револуционарних организација Балкана.Голубић је у тим новинама највише писао о националном питању у Југославији, „Црној руци“ и узроцима Првог светског рата.
Уредници су, наравно, били његови блиски пријатељи Лабуд Кусовац и Павле Бастајић, а касније македонски револуционар Димитар Влахов.
1928. године, Голубић је ухапшен у Бечу и протеран из Аустрије, те се обрео у Берлину. Према писању руског историчара Владимира Пјатницког, ово је уједно и крај његове делатности у ИНО ГПУ. Тада прелази у Четврто одељење Генералштаба Радничко-сељачке Црвене армије, односно постаје део војнообавештајне службе. У јануару 1930. године, по партијском задатку сели у Москву, и похађа четворомесечни курс на Међународној лењинској школи, где су се школовали кадрови Коминтерне. Наредне три године, Голубић ради за Коминтерну. Међутим, то га не чини „агентом Коминтерне“ – он ни у једном тренутку није био део ОМС-а, обавештајног апарата Комунистичке интернационале. Нјегов посао био је организаторски – путовао је у Грчку, Француску и Немачку, те је тамо радио на организовању партијских ћелија. Рад је свакако био тајни и захтевао је обавештајно искуство.Наиме, Голубић је у Француској формирао илегалне комунистичке ћелије у оквиру француске војске, а у Немачкој припремао штаб који би, у случају напада Велике Британије и Француске на СССР, био задужен за дизање радничких устанака у тим земљама.
Мустафа против Тита
Упркос фасцинантној каријери, оно што је вероватно привукло највише пажње око Мустафе Голубића јесу нагађања о његовом сукобу са Јосипом Брозом Титом. До сада она јесу остала управо то – нагађања. Међутим, очигледно је да је тај сукоб постојао, и овде ћу покушати да га подробније разјасним, мада сам о њему већ кратко писао у својој новој књизи Прије Тита.
1934. године, Голубић се вратио војнообавештајној служби Црвене армије, те је првенствено радио у Француској и САД-у. У нацистичкој Немачкој је поново учествовао у раду тајне војне организације за случај напада на СССР, овога пута, од стране нациста. На основу сведочења Иве Вејводе, знамо и да је неко време био у Прагу.Међутим, његова најважнија активност, бар што се тиче КПЈ, одвијала се у Паризу.Све је почело када је, у јулу 1937. године, генерални секретар КПЈ Милан Горкић отишао у Москву. Тамо је месец дана касније ухапшен под лажним оптужбама за шпијунажу, и недуго потом стрељан. У Паризу, где се налазило руководство КПЈ, настало је расуло. Ако је генерални секретар партије шпијун, то свакога другог аутоматски ставља под сумњу. Коминтерна је са емигрантима прекинула сваки контакт. Конфузија која је уследила умало није коштала живота Павла Бастајића, Голубићевог дугогодишњег пријатеља и блиског сарадника. Нјега је у Паризу у јесен 1937. године покушао да убије агент НКВД-а Иван Краљ. Дакле, члан једног огранка совјетске обавештајне службе добио је наређење да изврши атентат на члана другог огранка, из разлога који ни до данас нису разјашњени. Бастајић се за помоћ обратио свом старом пријатељу, црногорском комунисти Лабуду Кусовцу, који се налазио у Паризу и учествовао у састанцима привременог Политбироа. Трагедија је спречена захваљујући Титу, који је на захтев Кусовца убедио Краља да не убије Бастајића. На основу овога, може се закључити да су Кусовац и други југословенски комунисти у Паризу већ тада прихватали Тита за врховни ауторитет у партијским пословима.
Међутим, између Кусовца и Тита убрзо је дошло до сукоба. Неповерење међу комунистичким емигрантима је расло, те су се децембра 1937. године издвојиле две фракције, које су се бориле за превласт у партији. Са једне стране је било такозвано „Привремено руководство“, које је водио Јосип Броз Тито, а са друге „Паралелни центар“ Иве Марића и Лабуда Кусовца. Голубић, који је тада често боравио у Паризу, сврстао се на страну свог пријатеља из бечких дана. Снабдевао га је тада драгоценим информацијама из Москве и око себе окупљао југословенске студенте комунисте, врбујући их и за војнообавештајну службу, и за Паралелни центар.Нјегови најзначајнији сарадници у Паризу били су студенти Радивој Увалић и Чеда Крушевац, као и старији сликари Дида Демајо и Мирко Кујачић. Крушевац и Кујачић бавили су се набавком и израдом фалсификованих пасоша.
Рат и смрт
Током 1938. и 1939. године, Марић и Кусовац су поражени и заједно са својим сарадницима искључени из КПЈ. Та судбина, колико је познато, није задесила Голубића. Могуће је да је Тито покушао да га интегрише назад у партију. То је уједно и био један од разлога његовог успеха у фракцијској борби – међу познатијим присталицама Титових противника који су постали део његовог најужег круга су Милован Ђилас, Борис Кидрич и Иван Милутиновић.У прилог овој тези иде и необично описивање Голубића које налазимо у мемоарима Родољуба Чолаковића, Титовог најближег сарадника у првим месецима сукоба у Паризу. Наиме, Чолаковић тих година чак три пута тобоже „случајно“ наилази на Голубића, двапут у вишемилионском Паризу и једанпут у Сарајеву. Чолаковић се очигледно или на своју руку или на Титов захтев налазио са Голубићем. На „помирење“ Голубића и Тита упућује и извештај Радивоја Увалића поднет Централном комитету КПЈ у јесен 1944. године, као и каснија сећања Иве Вејводе.Нажалост, овде нам остаје само ослањање на усмене изворе, с обзиром да је рад Голубића као совјетског обавештајца морао бити потпуно одвојен од КПЈ.Упркос неким назнакама о разрешењу спора са Титом, начелник Војнообавештајне службе Црвене армије жалио се у марту 1941. године Георгију Димитрову, генералном секретару Коминтерне, да Тито омета Голубићев рад и ствара му проблеме.Месец дана раније, начелник се по истим основама жалио у име Ивана Сребрењака – Антонова, Голубићевог загребачког колеге и још једног присташе Паралелног центра. Обојица су потказани анонимним дојавама и убијени током окупације – Голубић у Београду, а Сребрењак у Загребу годину дана касније. Судбине Голубићевих сарадника често нису биле сретне, што такође указује на потенцијални наставак сукоба са Титом. Чеда Крушевац је у партизанима стрељан услед неспоразума,а Лабуд Кусовац, иако враћен у партију и послан у дипломатију, завршио је на Голом отоку, након што је КПЈ дошла у посед његових писама против Тита писаних 1937. и 1938. године.Демајо је такође завршио на Голом отоку, мада је након логора живео пристојно, радећи као технички и уметнички уредник у неколико издавачких кућа.Упркос партијским истрагама којима су били подвргнути током рата, Радивој Увалић и Мирко Кујачић су имали успешне послератне каријере. Увалић је постао познати југословенски економиста и дипломата, а Кујачић се вратио сликарству.
Последњи месеци Мустафе Голубића нису ни приближно толико мистериозни колико се претпоставља. Нјегово наводно учешће у пучу 27. марта 1941. године, ако га је уопште било, било је безначајно. Руски историчар Леонид Гибијански је уверљиво показао неутемељеност доказа о учешћу Голубића у државном удару.Нјегов стари пријатељ, Божин Симић, свакако је био умешан, али не постоје апсолутно никакве назнаке да је Голубић у тренутку пуча био у контакту са њим. Крунски сведок, Павле Поповић – Црни, који је наводно био део Голубићеве мреже, компромитује се већ на самом почетку исказа, јер нетачно тврди да је Голубић био агент НКВД-а, а не Црвене армије.
Мустафу Голубића ухапсио је Гестапо 7. јуна 1941. године у Београду, у стану у данашњој улици Милана Ракића на Звездари. Прича да му полиција није сазнала чак ни име и да је потпуно ћутао није истинита. Полиција је најкасније 11. јуна 1941. године знала да је ухапшени Лука Ђерић заправо познати комунистички обавештајац. Међутим, упркос батинама и мучењу, из Голубића нису извукли ни једну једину корисну информацију. Голубић је иследницима признавао само оно што су већ знали, као што је била пракса међу комунистима. Из докумената са његовог саслушања стиче се утисак да се ради о националном револуционару који је био на врхунцу активности од 1908. до 1918. године, и који се након тога политички пасивизирао иако је био симпатизер комуниста. Једина детаљнија „признања“ односе се на период од 1929. до 1931. године, односно његов боравак у Берлину. Очигледно је Гестапо имао неке податке од полиције из вајмарског доба која је пратила Голубића. Међутим, чак и ту, Голубић признаје само повремене контакте са легалном организацијом „Црвене помоћи“. Неколико дана касније је поново изведен на саслушање, и све што је рекао је да је Апис организовао Сарајевски атентат. Везе са левом фракцијом у КПЈ и са ГПУ је негирао. Није одао ни једно једино име, нити је споменуо Црвену армију.Ако су нацисти и знали да имају посла са комунистичким шпијуном, нису ни слутили да је он оперативац Црвене армије. О Смедеревској тврђави и 27. марту, наравно, ни помена. Стрељан је 29. јула 1941. године.
Зашто Голубић?
Стварни живот Мустафе Голубића није толико сензационалан колико неке од легенди које му се приписују. Упркос томе, био је поприлично спектакуларан, почевши од првог хапшења у Аустро-Угарској до херојског држања пред Гестапом и погибије. Голубић је почео да привлачи пажњу наше јавности зато што је био тајанствени шпијун, о коме су се већ у међуратном периоду испредале легенде. Међутим, то само по себи није довољно објашњење. Голубић је био један од многих југословенских комунистичких обавештајаца. Сви су они водили изузетно опасне и узбудљиве животе.
По чему је Голубић посебан?
За почетак, био је изузетно харизматична личност. За човека који не може иза себе да оставља писане трагове, јако је битно како ће га памтити они који ће о њему након њега писати. Иво Вејвода га је „од првог дана заволио као рођеног оца“.Мирко Кујачић, правдајући се пред партијом након рата, написао је да га је волео и безусловно му веровао. Вера Мујбеговић, која је била само дете, сећа се да су „при сваком помену његовог имена родитељи некако спуштали глас и помињали га с пијететом“.Поред тога, за распиривање мистерије о Голубићу сигурно је битан његов сукоб са Титом – о којем се увек много спекулисало, а јако мало знало, и чија је природа чак и сад донекле неразјашњена.
На крају, не сме се занемарити ни „национални“ аспекат интриге о Голубићу. Он привлачи пажњу данашње, често националистичке јавности, јер је био муслиман који се изјашњавао као Србин, јер је био младобосанац и црнорукац, а потом постао комуниста, што у националистичком имагинарију значи „анти-Србин“. Голубићева животна прича данас је филтрирана кроз призму националног, калуп у који се „Мујка“ не може уклопити. Та и таква прича не само да не говори ништа о Голубићу, него не говори ништа ни о „националном“.Голубић је оставио значајан траг који може постати предметом једне изванредне и узбудљиве биографије, под условом да она није писана етноцентрично и са наивним романтизацијама тобоже националног јунака. Оно што је занимљиво у вези Голубића је управо то што, упркос настојањима аутора који пишу о њему да комунисте представе као бандите, терористе, убице и „анти-Србе“, његов животни пут показује управо супротно: да је био дисциплинован, способан, високо образован представник једне племените идеје, која је ка интернационализму и социјализму окретала чак и многобројне окореле националисте
Комментарии