Пре много времена, док је свет још био млад и неискварен, млада жена упутила се у шуму у бербу печурака.
У касно доба, небо се отворило под њом и тик пре првог пљуска успела је да се заштити испод крошње великог дрвета.
Заштићена од кише, скинула је са себе сву одећу и ставила је у торбу да се не покваси.
Након неког времена, киша је престала и девојка је наставила са бербом печурака.
Утом је наишао Велес, рогати бог шуме, зачуђен, упитао је девојку којом се магијом послужила да остане сува.
“ Упутиш ли ме своју магију, показаћу ти своје чини помоћу којих остадох сува “,одговори она.
Заведен девојчином лепотом, Велес је попустио и кренуо да подучава девојку свој магији коју је поседовао.
Након што је девојка савладала све вештине, Велес је желео да сазна њену тајну. Тада му она рече да се једноставно сакрила под дрво и скинула одећу.
Схвативши да је преварен, и то својом кривицом, Велес отрча бесан назад у шуму а од те мудре девојке настаде прамајка свих вештица.
У српској народној традицији истакнуто место заузима женски посредник демонске силе вештица.
Врачање и чарање су имали прворазредан значај у животу примитивних народа. У то време, однос човека и природе имао је такав карактер, да су потребе за храном, здрављем, и добрим временом људске групе подмиривале путем магије којом су на волшебан начин “присиљавали” природу да се покори њиховим жељама.У српској народној традицији истакнуто место заузима женски посредник демонске силе вештица. На овим просторима вештица је именована шаренолико: у Србији “вештица”, “вештерка”, “ордуља”, “коњобарка”, у Хрватској “вишћица”, “циперница”, “цопрница”, “штрига”, “штринга”, у Црној Гори “штригна”, “морна”, “бркача”, “сркача” и “потковница”. У широј словенској култури најпозатија вештица је Баба Јага или Баба Рога.
Често су се употребљавали и други називи, јер је њено име представљало табу за изговарање. Иако се овим именом означавају жене чија душа, у виду демонизованог духа, излази из њиховог тела док спавају и чини зло, вештицама се називају и демонска бића и болести.
Вештица је створење конкретних намера и способности, једнозначно зла, и мање-више карактеристичног спољњег изгледа. Она представља жену, која опрезно живи и креће се меду људима, а поседује натприродна својства.
Долазак вештице на свет везује се за рођење детета у крвавој “црвеној” кошуљици (плаценти). Ако је месец пун или у последњој четвртини, могућност да новорођенче постане вештица постаје извеснија. Закопавањем или спаљивањем кошуљице након порођаја спречава се да предодређено људско биће постане демон. Веровало се да је кошуљица амајлија па је веза људског бића и ње нераскидива, а прекидом те везе, може се прекинути људски живот. Родитељи нису саопштавали да се дете родило у црвеној кошуљици, јер је то могло имати кобне последице по мајку, због уверења да вештица рада вештицу. Мајка би била изложена презиру заједнице. Својство вештице се, према томе, могло преносити наследним путем, са мајке на кћер.
Сматрало се да само старије жене могу постати вештице. Девојаштво се сматрало прелазним добом, па су младе жене постајале Море. Веровало се да Мора има додирних тачака са вештицом у начину на који делује. Њена душа би излазила из тела за време сна, проналазила и мучила жртве, а затим неопажено одлазила у ноћ. Мучење у сну се одвијало тако што би дух Море ступио кроз кључаоницу или прозор у собу младића који јој није узвратио љубав, те би му сео на груди и почео да га дави. У нашим крајевима се веровало да је Мора бивша вештица која се делимично покајала, и зарекла да више неће убијати, већ само мучити своје ближње. Битна разлика између ова два митска бића је што се Мора није могла преобразити у животињу, а вештица јесте.
Веровање да одређене женске особе са израженим аномалијама имају јак спој са нечастивим силама, дубоко је уврежено у свест нашег народа. Веровало се да вештице по седују изражену косматост по телу и ногама, велике бркове и састављене вецте, риђу боју косе, крваве очи упале у дупљу, зелене рожњаче, издужену мандибулу и дуг нос.
Према народном веровању вештица се може препознати на основу одбојности према белом луку, док у Шумадији постоји веровање да онај који пре Благовести угледа змију, треба да је убије, откине и размрска јој главу, те да посади семе белог лука у ту главу. Када биљка проникне, из ње је требало одвојити чен, ставити под језик, и с њим на Васкрс отићи у Цркву. Онај који све то уради на овај начин постаје видовит, те има могућност да препозна сваку жену која је вештица. Претпостављало се да се вештица може препознати по злим очима, и да онај који у њих погледа може видети самог себе наопачке.
Вештице су активне ноћима уочи великих празника (Божић, Ђурдевдан, Ивањдан…), а нарочито су опасне у марту месецу када је смена годишњих доба. Вештице су се могле видети суботом ноћу, за време пуног Месеца, или у његовој последњој четвртини. Када заспи дубоким сном вештица излази из тела у ноћ и наноси зло уроком, изазива болести и незгоде. Нарушава мир и спокојство људи, поготово заљубљених. „
“Опасна места” на којима се вештице окупљају су пометено гувно, раскршћа и сенка дудове крошње, или старог ораха. Пре поласка на свој “посао” вештице су се мазале по телу машћу, припремљеном од искуваног плода који су добиле општећи са Ђаволом. Она им је омогућавала да одлете куда год зажеле.Средства за наношење зла била су: мртвачке кости, длаке, нокти, биљне траве, масти и воће (јабука). Могле су јахати на метли, вратилу или статви, и са собом носити шипку којој жртви отварају груди на спавању и једу јој срце. По сопственом нахођењу одређивале су када и од чега ће жртва умрети. Најчешће мете биле су им деца, младићи и девојке. Изговарањем басми и чаробних формула могле су да изазову временске непогоде и да нанесу штету људима и усевима. Могле су комуницирати са животињама и преобразити се у неке од њих, као што је лептирића, мачка, кокош, ћурка, или нека ноћна птица.
Уочи првог марта, на Јевдокију, и о јесењој равнодневници, деветог септембра, вештице се састају на пометеном гувну. Иницијација нове вештице захтевала је жртвовање домаће животиње, или дар у виду људског срца. На скуповима би се веселиле, играле коло, гостиле и добијале задатке у којима би морале некоме нашкодити. Предводница која их је учила и одређивала задужења, имала је ту привилегију да не мора жртвовати никога од свог рода. Пошто би се окупиле зготовиле би чаробну помаст у казану, која се састоји од ноката исечених на пети дан у недељи, обрезане кожице од Јеврејина, и длака испод пазуха. Помазање нове вештице вршило се суботом, у мрклу ноћ. Пристиглу вештицу маже нека од старијих, храстовом метлом или копривом. Све ово је пропраћено вештичјом басмом која се трипут понавља. Завршетак иницијације прати преображај, где новакињи проникну крила слепог миша, а брада јој се издужи, коса расплете, одећа постане црна, те може летети са осталима као ноћни лептир. Када стекне извесне моћи, прво што мора учинити је да поједе срце сопственој деци, као и да чини зло својим најближима. Након тога је у “врзину колу” прогласе вештицом.
Велики страх од магијских радњи изазивао је код људи разна промишљања о одбранама од чини. У те сврхе користио се бршљан, ловор, траве ива и оман, бели лук, тисово дрво, бадњак и тамјан. Деци би тела мазали белим луком, а у кревет стављали крст од тисовине. У заштитну сврху мушкој деци се давало име Вук, јер вештица не сме на вука. Изнад врата се стављао тисов крст обмотан црвеним концем, извртале би се вериге да вештица не би кроз оџак могла ући у кућу. Поред врата стављана је метла окренута на дршку. Над улазом у шталу качила се свињска лобања. За време русаља или на Духове, дуж главног пута, као заштиту од нечастивих сила православци су посипали орахово лишће, док су у ову сврху католици користили смиље и пелин.
Користиле су се и биљке специфичне за нека поднебља: за време русаља, или на Духове, дуж главног пута се посипало орахово лишће, што је била иначе типична заштита од нечистих сила код православаца. Католици су у ову сврху користили смиље и пелин. Уочи Видовдана, Ивањдана, Петровдана, палиле су се ватре на раскрсници, а окупљени би их прескакали помињући Бога, у своје име и име својих ближњих те настојали да отклоне зле чини које можда однекуд вребају.
За заштиту су се користиле и амајлије са записима, ношене са леве стране испод срца. Вештице се највише боје крста, Бога, Богородице или изговарања њихових имена. Често људи у одбрани од вештичјих чини користе клетве: “Зла им субота!”, “Цревима се опасале!”, “По дну мора пржину купиле!”, “О мотовило се наштапале!”.
До дан данас неки верују да се могу ослободити вештичјих чини, ако их врачара “скине” белом магијом. Овакви ритуали су компликовани, укомбиновани са молитвама и обредима, који захтевају потпуну самосвест и контролу.
Од 8. до 13.века црква је настојала да из народне свести искорени постојање вештица и чаробњака. Прогласивши прећутни рат против њих појачала је и сопствени утицај на становништво.
Жене, сматране вештицама, бацали су у бездане или воду, а често су завршавале и на ломачама. За време Првог српског устанка “вештице” су пекли на ражњу и каменовали. Када је донесен Карађордев Криминални закон 1810. године, строго је кажњавано хватање, мучење и убијање жена које су оптуживане за вештичарење. Тек за време владавине кнеза Милоша, убице вештица привођене су Народном суду.
У народним представама вештице су истовремено биле врачаре и богомољке, па су и кажњаване и поштоване. Народно веровање покушавало је на различите начине да разграничи, али не и да прекине везу између два омиљена објекта своје фантазије страхова и потреба, настојећи да кроз игру супротности обележи вештичино и гатарино јединство.Сматрано је да, када се вештица исповеди и призна своја злодела, њено нечисто дејство престаје, па она постаје нека врста врачаре и видарке која помаже болеснима. У овом преображају путем исповеди, изражено је можда и извено мирење са црквом, метафорична могућност одвајања Божјег од Ђавољега, а ипак и одржање јединства у којем вештице и врачаре егзистирају као два вида једне те исте појаве.
Вештица се може разумети као исход демонизовања природе жене у околностима карактеристичним за одређену заједницу.
Обузети агресивним заносом, проузрокованим “ноћном реалношћу једног другог света”, чланови заједнице настоје да се одбране, обележавањем “жртвеног јарца”. Његовим уклањањем, сматрали су, нестаје и опасност. Народна пројекција вештице осликава маргинални друштвени статус жене у патријархалној средини. Тај статус је она настојала да измени прак тиковањем магије, којом би стекла моћ и страхопоштовање групе.
Са психоаналитичке стране, патријархална заједница, приписујући жени мрачна својства, ослобађала се сопственог негативитета. Анима, односно женски аспект несвесне мушке психе, представља оличење жеља, страхова и тежњи неспојивих са представама човековог Ја.
У народној визији вештица је пројекција мрачне силе несвесног, која је супротна идеализованој слици жене. Ипак, требало би напоменути да се сеновити аспект аниме није обавезно повезивао са натприродно негативним у патријархалном друштву, већ је могло доћи и до сасвим позитивних представа жене као “мудре пророчице која шири културу"!
Comments