Општина Вождовац је београдска општина. Заузима површину од 14.864 ха, на којој живи око 167.000 становника. Место данашње општине Вождовац је место са којег је вожд Карађорђе повео своје устанике и 1806. први пут ослободио Београд од Турака. У спомен на тај догађај, овај крај је назван Вождово предграђе, да би касније добио име Вождовац. После Другог светског рата општина је названа ВИ рејон, а 1956. настала је спајањем тадашњих општина Лекино брдо и Вождовац.
Али ретко ко зна или се не спомиње колико далеко у прошлост сеже постојање насељености ове Београдске општине. Ретко ко зна какво археплошко благо поседује ова општина, Винча, Усек, Авала...
УСЕК-Бањица
Тачно између блока зграда које данас називамо "Душевна", "Пријемно" и "Беље" налази се брдашце на ком једино није грађен блок зграда. На том месту су остале старе куће, јер је за то брдашце утврђено да се ради о археолошком налазишту. Као деца, на том брдашцу многи су се играли 'планинара' па су и само брдашце називали 'планиница'. Земља је на том месту препуна делића старе грнчарије, прошараних ћупова... Арехеолози то место називају Усек Бањица или Неолитски гради.
Усек је археолошко налазиште које обухвата подручје северозападно од авалског друма и просторе се до потока који се улива у Бањички поток у општини Вождовац у граду Београду.
На овом подручју налази се неолитско насеље са веома богатим културним слојем у пет хоризоната и као такво једно је од најзначајних у српском делу Подунавља. Насеље је у почетку било привремено, али се развило у стално, дуго је трајало и неколико пута је обнављано након пожара. На подручју локалитета се од најстаријег хоризонта до земунице опажа стални развој и напредак у техници градње. Једна од откривених кућа је димензије 20x11 m, а опажа се стални напредак и висока стручност за период неолита. Неолитско насеље на Бањици припада винчанској култури и због своје очуваности и богате архитектуре представља значајно октирће за проучевање неолитског доба.
ВИНЧА
Налази се на 14 километара од Београда, поред пута Београд-Смедерево и надалеко је позната по налазима изузетне археолошке вредности. Праисторијски локалитет Бело брдо је на самој обали Дунава и представља светски познато археолошко налазиште са остацима, великог неолитског насеља, у културном слоју дебљине 10,5 м и захвата површину од 10 хектара. У току ископавања, које је започео 1908. професор Београдског универзитета др Милоје Васић, откривене су бројне куће, земунице са остацима материјалне културе праисторијског човека. Сваки од наталожених праслојева, који обележава поједине фазе живота у Винчи (у раздобљу од око 4500. до 3200. пре наше ере), садржи праве ризнице најразноврснијих предмета: оруђе и оружје од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, богато декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина изузетно упечатљиве стилизације, накит од разних врста ретких и скупоцених материјала и безброј других предмета и уметничких дела израђених у самој Винчи или прибављених из удаљених области - из средње Европе, доњег Подунавља или са Медитерана. Откривени предмети данас се могу видети у Народном музеју у Београду, Музеју града Београда и Винчанској збирци на Филозофском факултету у Београду. Винчанска култура простирала се око 4000. године пре наше ере, на територији већој од територије било које неолитске културе у Европи. Поједина њена насеља премашила су величином и бројем житеља не само сва истовремена неолитска насеља, већ и прве градове знатно касније настале у Месопотамији, Егеји и Египту. Винчанска култура била је у зениту развоја до 3800. године пре н.е. - отприлике, све док се нису појавиле заједнице које су развиле нове привредно-друштвене односе, засноване на сточарству и обради бакра и злата. Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је Археолошким парком. Поред археолошког налазишта, Винча је позната и по манастиру Ваведење из XV века, као и Институту за нуклеарна испитивања "Винча". За организоване туристичке посете Археолошко налазиште "Бело брдо" отворено је током целе године. Туристичка организација Београда организује редовне обиласке налазишта.
АВАЛА-Шупља стена и Црвени Брег
Два рудника, „Шупља стена” и „Црвени брег”, чија се старост мери миленијумима, чиме се ретко ко у свету може похвалити, полако зарастају, трагови о њима се губе и само још ентузијасти узалудно покушавају да објасне какво благо нам стоји испред носа, а да нисмо свесни ни његове историјско-археолошке вредности ни туристичког потенцијала.
Рудник Шупља стена налази се на Авали, недалеко од Београда. Настао је у шупљинама које су ископавали први рудари на овом подручју. Претпоставља се да су Келти рударили испод Авале у последњa три века старе ере, а Римљани су започели у новом веку. Српски владари су тек у 14. и 15. веку на овом подручју почели да се баве рударством на озбиљан начин, па су унајмили Сасе да трагају за драгоценом рудом, али нису успели. Рудник је био основа богатства многим цивилизацијама и народима, највише захваљујући драгоценој црвеној боји, која је добијена од живине руде цинабарита. На равници испред рудника некада се налазила и топионица. Прва ископавања почела су 1885. године. Руде је било доста и истопљена је прва количина живе али није добро прошла на тржишту па је рудник престао да ради. Средином 20. века истраживања геолога и рудара указују на знатне количине цинабарита и других минерала у Шупљој стени па је рудник пуштен у рад 1968. године, али је због политичких и самоуправних разлога затворен je 1972. године. Постројења су растурена, а велика количина руде је остала под земљом.
ЖРНОВ
Жрнов, град-тврђава на врху Авале
Некада се на месту где данас поносно стоји споменик Незнаном јунаку на Авали чврсто уздизао средњовековни град-тврђава Жрнов или Жрнован. Где су данас остаци Жрнова, за који више од половина Београђана чак не зна ни да је постојао?
Давне 1934. године краљ Александар Карађорђевић, брутално га је уништио динамитом, сравниши га са земљом, чиме га је уништио и занавек га послао у заборав.
Поставља се питање због чега је краљ Александар Карађорђевић уништио овај стари утврђени град’?
Археолози сматрају да је Жрнов, град на највишем врху Авале, био једно од шест најважнијих утврђења Србије, као и да је његово златно доба било у време Српске деспотовине. Овај утврђени град је подигнут на захтев деспота Стефана Лазаревића.
Изграђен је на темељима старе римске осматрачнице, а име је добио по жрвњу који је служио за млевење руде налажене у подножју брда.
Жрнов је обновњен средином XV века а за време владавине Турака добија име Хавала што значи сметња, препрека, па одатле и назив једине београдске планине – Авала.
Авала је за Османлије представљала „праву разбојничку кулу, оловом покривену са које су господарили београдском околином, коју беху готово опустошили“. Временом, утврђење губи било какав стратешки значај, и негде од XVIII препуштено је зубу времена, и за њега престаје скоро сваки интерес.
Ово је само један делић историје ове градске општине којом се остале Београдске општине не могу похвалити. Колико је то благо искоришћено, што као туристичка понида града Београда, време треба да покаже. Велика штета би била да све то падне у заборав. Да се будући нараштаји
не уче о историји своје општине,свога града који се може рећи, без имало скромности, да живе у општини која је колевка европске цивилизације, старије и од Сумера, Египта, Античке Грчке, Рима.
Вождовац-7000 година континуитета насељености на овим просторим.Неко ће сигурно рећи да се не налази све на територији општине Вождовац. Тачно. Али једно мора да се зна, све ово је повезано једно са другим јаким и нераскидивим нитима која чине историјску чињеницу-док је Рим
био још мочвара ОВДЕ ЈЕ ЦВЕТАЛА НАПРЕДНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА која је имала своје писмо,своје
богове, знање топљења и обраде метала, рударство и оно што је нај важније никада нису имали робове нити су били освајачки народ. А признаћете нити једна `еуропско демократска` земља не може се похвалити тиме. Нити један народ напредног запада нема то што има једна Београдска градска општина а то је са понос.
Comments